Dve priče o mržnji

PISMA IZ PROVINCIJE

Pre sedam dana u Srbiji se desilo nešto sto liči na početak građanskog rata. Žalim što se taj gnusni događaj dogodio u mom zavičaju. Sem što politički drugačije misli i deluje - u Kruševcu je mučki, s leđa, ničim izazvano napadnut lider Saveza za promene Borko Stefanović. Njegova prolivena krv je strašno upozorenje - kuda Srbija nikako ne bi smela da ide!? Uprkos bržebolje inertno iskazanim indicijama, uveren sam da su insinuacije da iza napada stoji Bata Gašić lično somnabulne? Znam čoveka još iz vremena kad je pržio kafu i sponzorisao Odbojkaški klub Santos. Zašto bi on to uradio? Pogotovu sa mesta i sa dužnosti koju danas obavlja? Šef BIA nema druga posla, i ne zna kako da naudi Borku Stefanoviću pa je organizovao da ga neke bitange tresnu metalnom štranglom u glavu kad dođe na tribinu u neku kruševačku mesnu zajednicu? Smešno.

Ko danas može imati koristi od tragičnih ishoda i poruka jednog ovakvo ogavnog događaja? Bata Gašić sigurno ne. Ako ga u skupocenoj slobodi od koje neću odustati javno amnestiram - recipročno tome usuđujem se da izrazim strepnju: koliko je tačna i, nažalost, crna više puta kroz istoriju potvrđena slutnja da je u Srbiji nezamisliva promena bilo koje vlasti bez prolivene krvi? I to srpske? Zar se nismo opametili? Zar iz turobne prošlosti, od Karađođa do Đinđića nismo naučili lekciju koliko su dugoročno tragični ishodi međusrpskih trvenja, mržnje i noževa koje prečesto sami sebi u leđa zabijamo. Poruka koju želim da pošaljem vlastima je - da je na prvom mestu ona odgovorna za bezbednost i slobodu svakog građanina, ma kojoj političkoj opciji pripadao, pa i za bezebdnost gospodina Borka Stefanovića. Nedvosmisleno je jasno da SNS koji suvereno vrši vlast u Srbiji snosi krucijalnu odgovornost za kreiranje društvenog i socijalnog ambijenta, za vaspostavljenje pristojnosti, normalnosti i poštovanje reda i zakona, pa samim tim i za nemio događaj u Kruševcu - koje se ne sme ponoviti nigde u Srbiji. Pre tri dana na nekoj tribini u krugu dvojke u Beogradu besomučno me je napao mlađi kolega Nikola Đuričko. Govorio je najgore o meni, o mojim serijama, ismejavao moje seljačko poreklo kojim se ja ponosim i osporavao mi pravo da živim u Beogradu. U tom kontekstu pominjao je praziluk, tvrdio da se ja nečega plašim i druge gluposti… Imam dovoljno godina, život me nikada nije štedeo - samo što me putarski valjak gazio nije, ali priznajem - da sam zbilja zatečen? Čoveka privatno ne poznajem. Dosta je mlađi od mene. Kad sam ja uveliko glumio, on se uveliko igrao sa klikerima. Gledao sam ga u nekim ulogama - i nesporno je da je darovit, talentovan i vredan pažnje. Nikada nismo sarađivali, nikada ga nisam angažovao. Ne nalazi se u mnoštvu od preko 800 kolega glumaca iz Srbije i eks-jugoslavije sa kojima sam u mojim projektima uspešno sarađivao. Čini mi se da smo ga jednom zvali - ali, bio je zauzet. Za šaku dolara je snimao ono čuveno antisrpsko remek-delo od filma koji je režirala Andželina Žoli? Elem, kolega Đuričko mi je na toj tribini osporavao pravo da živim u Beogradu - jer sam rođen na selu? I ozbiljno mi je skrenuo pažnju da mi nije mesto u krugu dvojke - gde živi krem i intelektualna elita Beograda i Srbije. Zbog toga sam u velikom jadu i u brizi. Pitam se, po Đuričku ako se ja zbilja vratim u selo, smeju li u Beogradu da ostanu da žive moja deca i moje unuke i unuci koji su rođeni Beograđani? Ili zabrana važi i za njih? O čemu to u 21. veku govori kolega koji jede isti hleb kao ja? Kako se to zove? Hoće li tako biti kada u Srbiji na izborima pobedi politička opcija za koju on agituje i kojoj pripada? Ako je tako - da pakujem kofere na vreme i da bežim glavom bez obzira iz grada u koji sam došao u prošlom veku - 1972. Ili je kolega Đuričko kao mali rano odbijen od sise, ili je u pitanju neofašizam? Treće nema. I zbog njega, i zbog mene, i zbog naše dece - bolje da je u pitanju ovo prvo...