Rat nije opcija

„Nadam se da nećemo morati da upotrebimo svoju vojsku, ali nažalost, mislim da je to u ovom trenutku jedna od opcija na stolu. Ne možemo da gledamo kako neko sprovodi novo etničko čišćenje“, rekla je pre dva dana premijerka.

Dan kasnije je pojasnila: „Dosta je bilo toga, hajde da ratujemo inovacijama, naukom. Ali šta ako neko želi da izvrši etničko čišćenje, šta bi rekao bilo koji premijer u Evropi“.

Oglasio se i predsednik Vučić: „Ne volim da koristim reč rat, niti mislim da je to dobro. Uveren sam da ćemo imati mir, da rata neće biti. Ali nećemo dozvoliti pogrom našeg naroda, proterivanja naših ljudi, ma gde žive“.

#

Puške, bombe i tenkovi govore đavoljim jezikom. Tu dijaloga nema, nema pobednika

Jasno je da naša vlast sve vreme ističe da je dijalog put kojim Srbija ide. Jasno je i da albanska strana za to nema previše sluha i povlači jednostrane posete i ugrožava mir. Ali...

Ali rat ne sme da nam bude nijedna od opcija. Ni poslednja ni krajnja ni eventualna. Siguran sam i da premijerka i predsednik to znaju. I zato su njihove izjave ohrabrujuće. Od rata neće nikome biti bolje. Ni Srbiji ni Albancima. A naročito neće biti bolje Srbima na Kosovu. Oni se nalaze već uveliko u neprijateljskom okruženju da bi još jedan rat na njihov kućnom pragu bio poguban.

Očigledno je da je njihova i perspektiva i budućnost i bezbednost ugrožena. Ali ona se samo u miru mora braniti. To izgleda kao nemoguća misija, kao Sizifov posao, ali drugog rešenja nema.

Puške, bombe i tenkovi govore đavoljim jezikom. Tu dijaloga nema, nema pobednika... To nas je istorija naučila, i to ne tako daleka nego ona bliska, najbliža. Akademik Duško Kovačević je baš na ovim stranicama pisao: „Mi dece za ratove više nemamo“. A sve i da imamo, ne damo. Vremena su teška, rešenja nisu laka. Jedno je jasno - do njih ratom nećemo doći. O ostalom možemo da raspravljamo.