Priče o ratu
PISMA IZ PROVINCIJE
Ko makar ponekad pročita šta na ovom mestu napišem zna da nikada nisam imao običaj da komentarišem kolumne drugih autora. Nerado to činim i danas jer imam razumevanje za namere uredništva da u slobodnom mediju ima slobodno izražavanje drugačijih mišljenja o našoj društvenoj stvarnosti. Pod zaglavljem naslova koji nam je ukazao poverenje, na liniji džentlmentstva i elementarnog fer-pleja, subotom nikada ne polemišem o stavovima iznetim drugim danima u nedelji. Čak i kada su dijametralno suprotni od mojih. To pravilo neću prekršiti ni danas, sem što ću citirati naslov kolumne čiji je tekst objavljen u četvrtak koji je glasio: RAT NAM KUCA NA VRATA...
Kako bi bilo divno da nam umesto ovakvih - naslovi budu: Deda Mraz nam kuca na vrata... Ili Božić Bata koji kad dođe vreme to radi još bolje... Da se deca raduju, da sestre pakuju poklone za braću, da majke spremaju česnice i puslice, da očevi dreše kesu... Da tek vereni otputuju na produženi vikend u neki spa u Mađarskoj, da nedavno venčani skrpe sedam dana zimovanja na Zlatiboru... i još mnogo toga, da ne nabrajam... Idemo u susret radosnim praznicima: Nova godina, Badnji dan, Božić... Svet se sprema da u miru i toplini porodičnih domova provede dane odmora, ljubavi, sreće, naklonosti i poštovanja. A za šta se spremamo mi? Za rat?
Ako nam ta nesreća zbilja kuca na vrata - za šta smo krečili? Ne želim ga nikome - ali se pitam, ima li još nekih drugih vrata u evropskoj civilizaciji na koja bi mogao da zakuca? Da nas malo zaobiđe, da nas preskoči? Još nam rane nisu zacelile. Ako nismo u društvu zaštićenih, privilegovanih i pelcovanih na savršenstvo evropske demokratije i na bajke o slobodnom društvu i socijalnoj pravdi, ako nismo članica Evropske unije, što uzgred verujem da nikada nećemo ni postati, jer je po mom laičkom sudu cela priča sa po(d)glavljima mlaćenje prazne slave - ipak smo deo Evrope... To nam niko ne može osporiti. Makar geografski i istorijski. Doduše, nismo na tom stepenu razvoja kao braća Bugari na primer, koje je Evropa po nalogu ujka Sema i NATO brže-bolje prigrlila i primila pod svoje okrilje - sve sa kaldrmom i krpama u kojima se nalazila. Bez obzira na to što imamo tapiju koju nam svet osporava - danas nažalost nismo ni KOSOVO? Čiju su amputaciju od Srbije Ameri obilato asistirali i brže-bolje ga priznali kao surogat državu? Samo da bi se desio Bondstil. Da bi svojim bojevim glavama sa idealne pozicije komforno mogli da nišane Ruse. Da bi ih imali kao na dlanu.
Čak je i naša premijerka Ana Brnabić, kojoj niko ne može osporiti da se ne trudi, koja se nesporno bori, koja pokušava i uspeva da u manirima i po pravilima prepoznatljive zapadnjačke mimikrije parira oveštale proevropske prototipe - ovih dana progovorila o ratu. Rekla je doslovno „da je i ta opcija na stolu“?! Bez obzira na to što često ne razumem o čemu priča jer sam očigledno nedovoljno involviran u tajne IT sektora - ali, kako bih bio srećan kad bi uvažena premijerka nastavila da govori o digitalizaciji u državnoj upravi, o kompjuterizaciji školske nastave, o zadocnelom involviranju srpskog društva u globalne tokove evropske i svetske kompjuterske ere... Da se razumemo. Srbin sam. Bio bih spreman da i sa vazdušnom puškom kojom nekad gađam dosadne vrane po selu - branim i Kosovo i našu napaćenu braću koja trpe teror albanskih razbojnika iz Prištine koji su se dočepali vlasti. Ali, verujem da u našoj državi, u našim službama i u našoj vojsci ima pametnih, realnih i pragmatičnih stručnih ljudi koji mogu egzaktno da izračunaju cenu, razmere i posledice bilo kakvog rata sa Albancima? Koje tetoše ceo zapadni svet? I da prepoznaju - ko bi nam uopšte bio protivnik?
Valjda je jasno da Kfor nije prisutan na KIM da bi štitio Srbe od pogroma, već da bi stražario nad mutantnom novonastalom državom koja je nastala voljom najmoćnijih u nepravednom svetu koji nas okružuje. Zato, gospodo, molim malo opreznije kad pričate o ratu. Nije to ni „Beograd na vodi“, ni gej parada... ni tvit Sergeja Trifunovića...