Žuti prsluci i prsotine
Šta god da je hteo time da poruči,
džaba je Boško Obradović onomad navlačio onaj žuti prsluk u Skupštini Srbije. Niti je Srbija Francuska, niti je Vučić Makron, niti je Kralja Milana - Šanzelize i, ako ništa drugo, beogradske ulice su u ozbiljnom deficitu sa kaldrmom - ono što nisu povadile, gradske vlasti su zabetonirale - tako da ni te džebane za ćeraniju sa policijom nema. Uvek budni teoretičari zavere spremni su se zakleti kako je i Trg Republike ponajpre raskopan iz tih razloga, kako se tu ne bi mogli okupljati opozicionari i ostali strani plaćenici i izdajnici, a nije da ih se nije nakupilo otkako vlast počinje da hvata panika. Ne verujem da je baš to bio stvarni motiv za otvaranje velikih radova na najpoznatijem prestoničkom trgu, ali u kontekstu ovih novih dešavanja ne bi me čudilo da se priča o Stambol kapiji, čije su se zidine navodno tu pomolile, maksimalno prolongira i da se ona bude otkopavala kašikama, i to onim za čaj. Arheologija je pipava stvar. Ali to su efemerni razlozi
koji ne objašnjavaju minoran, gotovo nikakav potencijal ovdašnje građanske neposlušnosti i nekakvog bunta. Ključ te indolencije leži u činjenici da smo mi svoje šetnje i ulične bitke potrošili - i njih i sebe u njima - i da više nikom ne pada na pamet novo deranje opanaka po ovdašnjim asfaltima niti poturanje leđa pod policijske pendreke. Jer, više nema nikog ko je devedesetih godina prošlog veka, zaključno sa početkom novog milenijuma, pravdu tražio na ulicama a da mu nije jasna porazna rezultanta tog angažmana. Šetalo se, lupalo u šerpe i lonce, gutao se suzavac, bilo je tuširanja iz policijskih vodenih topova, pala bi i poneka vaspitna ako te momci u plavom pristignu, a bogami je palo i nekoliko glava - i? Kad je na kraju te višegodišnje žurke na otvorenom stigao konobar istorije sa čuvenim pitanjem “šta smo ovde imali” - odgovor je bio poražavajući. Oni zbog kojih smo se ganjali po ulicama i trgovima su nam ponovo na vlasti, istina malo napuderisani, ušminkani i botoksirani, ali bez značajnijeg liftinga da ih ne bi mogli prepoznati. A kako su ovamo stigli kad smo ih ostavili u tim devedesetim? Pa do rimejka crveno-crnih se došlo upravo preko žutih, ali ne prsluka nego prsotina, koji se nisu pokazali na visini istorijskog zadatka koji smo im ispisali tabanima i krvlju po kaldrmi nego su kalkulantski ušli u priču o novoj Srbiji, u kojoj je novost bio samo Murta dok se Kurta primirio i sačekao svojih pet minuta, koji su se lagodno produžili evo već na šest godina. Koliko će još - sami Bog i Angela Merkel znaju. Dakle, teško je danas animirati
Iz svih pobuna ostale su nam samo magareće uši kao suvenir
i izvesti ljude na tu uličnu gimnastiku jer su se već nekoliko puta uverili da im je nakon tih angažmana za uspomenu ostajao samo suvenir u obliku magarećih ušiju na sopstvenoj glavi i osećaj da su sopstveni loj pozajmili nekim tuđim bubrezima. Mnogi od tih odavno više i nisu ovde - zapalili su da se nikad više ne vrate - a nove generacije, gledajući njihov učinak, baš i nisu sklone tome da svoju energiju troše na revolucionarnost. Grin kard je danas mnogo popularniji od Če Gevare. A ovo što je ostalo i što nema kud
anestezirano je žutom štampom i žutim televizijama pa bi im žuti prsluci bili samo višak, osim ako se ne bi mogli prodati na buvljaku. Jer, Francuzi su natukli te prsluke, napunili rančeve kamenicama i krenuli da svoju pljačkašku elitu privedu pameti zbog cene goriva koja je samo nekoliko centi veća od ove naše, dok im je plata od ovdašnjih mizerija veća u stotinama i hiljadama evra. I ako mi mislimo da je nama to gorivo jeftino ili su nas u to maestralno ubedili, nama žuti prsluci nisu potrebni. Osim da ih obučemo kad nam nasred puta nestane benzina, pa izađemo da izguramo automobil, jer još nije izmišljen motor koji sa pet litara može da pređe dvesta kilometara. Dok vas i u to ne ubede.