INTERVJU Ne bi me iznenadilo da postoji život posle smrti

JUSTEJN GORDER, AUTOR BESTSELERA „SOFIJIN SVET”, Ljudi koji kažu da nikad ne razmišljaju o smrti na neki način priznaju da ne razmišljaju ni o životu, kaže za „Blic” slavni norveški pisac.

miona kovačević

Sa Justejnom Gorderom (66), čija je najnovija knjiga „Baš kako treba” nedavno izašla na srpskom, samo tri meseca nakon premijere na norveškom, razgovaramo u Beogradu gde je gost svog izdavača „Geopoetike”.

- Smrt je nemoguće izbeći. To je slon u prostoriji. Nemoguće je shvatiti da smo deo života koji živimo a da u isto vreme ne shvatamo da nećemo živeti zauvek. Ljudi koji kažu da nikad ne razmišljaju o smrti na neki način priznaju da ne razmišljaju ni o životu. Sećam se da sam imao 11 ili 12 godina kada sam se, usred dana, probudio. Sinulo mi je kako je čudno to što postojim, što svet postoji. Pitao sam roditelje i učitelje, zar ne misle da je to čudno. Odgovorili su mi: „Pa ne baš.” „Za vas je to normalno?” pitao sam ih. „Da, da, u izvesnom smislu jeste”, rekli su, „Justejn, ne treba mnogo da razmišljaš o tome, poludećeš.” Za mene koncept smrti nema supstance, to je samo kraj života. Nije entitet, već kraj entiteta koje je, zapravo, naše postojanje.

- Kratak odgovor bi bio ne verujem u to, ali s druge strane, pošto svet postoji i mi postojimo, već smo prešli tu granicu mogućeg. Tako da, kada bih umro i probudio se na drugom nekom nivou, ne bih bio iznenađen, bio bih srećan. Nisam, međutim, religiozan. Ne verujem u neka otkrovenja te vrste niti u dobijanje nekih natprirodnih poruka s one druge strane.

- Filozofiji ili literaturi generalno, jer i u fikciji ima mnogo filozofije. Lično bih savetovao da napravite korak unazad, da sednete, zagledate se u park, more, zvezde. Premalo je tišine u savremenom društvu. Nemci imaju reč „Einsamkeit” za koju na engleskom postoje dva značenja: usamljenost i samoća. Usamljenost nije pozitivna stvar i ne bi trebalo da tragamo za njom, ali samoća je nešto što ima vrednost. Mnogi nisu upoznati sa tim.

- Opet ću se vratiti Nemcima. Mihael Ende je napisao knjigu „Momo” o nekim entitetima koji ljudima kradu vreme. Danas su ti lopovi vremena ekrani i čitav digitalni svet. Zamislite nekog ko se smrtno razboli. Ne mogu da zamislim da bih u toj situaciji žalio što nisam gledao više televizije ili igrao više igrica, ali možda ću zažaliti što nisam više šetao među planinama. Za mene je šetnja u planinama ona vrsta osamljenosti i tišine o kojoj sam govorio. Često me pitaju kako radim, kako pišem. Ima pisaca koji prvo popiju nekoliko čaša vina,