Pitanje ministra vojnog
PISMA IZ PROVINCIJE
Početkom 2012. godine, šest meseci pre đurđevdanskih parlamentarnih izbora u Srbiji koji su označili kraj vladavine Demokratske stranke - na lični zahtev primio me ministar vojni Dragan Šutanovac. Povod je bila molba naše produkcije da nam Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije pruže logističku podršku u snimanju filmsko-televizijskog projekta Dramska trilogija 1941-1945. Od koje će igrom zlehude sudbine na jedvite jade svetlost dana ugledati samo deset epizoda serije “Ravna gora”. Na kraju razgovora, vidno zainteresovan za moj odgovor Šutanovac me je pitao: „Stalno si u Srbiji, u različitim sredinama, srećeš mnoge ljude - šta misliš, da li se može desiti da Demokratska stranka izgubi naredne izbore?“„Može“, odgovorio sam. „Zašto misliš da je to moguće?“uzvratio mi je ministar. „Zbog toga što ste se odvojili od naroda, čini se da ste dovoljni sami sebi, da ste postali imuni i na vlast i na probleme naroda, pa sve češće nemate ispravnu i tačnu percepciju stvarnosti...“
Nisam potomak Nostradamusa, niti sam u srodstvu sa baba Vangom - ali odgovorio sam mu otprilike tako. Objektivno, u vremenu u kojem se odvijao ovaj razgovor, gotovo svakog dana demokrate su svojom bahatošću, netolerancijom i egocentrizmom davale povode za prepoznavanje atmosfere koja je lebdela u vazduhu. Ko ne veruje u istinitost ovih reči, može da ih proveri prvom prilikom kada u kafiću, na ulici ili na nekom koncertu sretne bivšeg ministra. Ostali smo u prijateljskim odnosima i ja ga na tim mestima često srećem. On danas ide ulicama kao sav normalan svet, nema „Kobri“, nema rotacija, nema zatamnjenih blindiranih zveri od automobila, nema dvostrukog prstena obezbeđenja - jer nijedna vlast nije večna. Što najčešće zaboravljaju oni koji je vrše.
Kakva analogija se danas može učiniti sa opsednutošću i opijenošću vladanjem tadašnje „žute“oligarhije - kako u pežorativnom žargonu nazivaju demokrate, koje se danas bore za cenzus - sa današnjim režimom moćnog SNS-A? Sa strankom sa najmnogoljudnijim članstvom od kojeg je u zenitu svoje vlasti na kratko bila brojnija samo Jugoslovenska levica Mirjane Marković. A gde je sada? Da li neoelita SNS-A naivno veruje da će vladati večno? Da će zaklonjena iza nesporne moći, autoriteta, harizme i umeća vladanja svog lidera i predsednika Srbije A. V. voditi državne poslove dok je živa? Izložiću se velikom riziku, pokazaću natčovečansku hrabrost, krenuću goloruk razdrljenim grudima na mitraljeze i neću hajati za moguće represalije vlasti za koju opozicija tvrdi da je autokratska. Rizikovaću da me u nekom od svojih dnevnih obraćanja medijima, onako usput - pomene predsednik Srbije. Odvažno ću prkositi diktaturi o kojoj mnogi sve ćešće i glasnije govore jer u sedmoj deceniji života ništa me ne može iznenaditi - sem sedmice na lotu. Što se neće desiti - jer Loto i ne igram.
Kada predsednik Srbije A. V. kaže „Da njih pet miliona izađe na ulicu da protestuje - nijedan zahtev im ispunio ne bih“, onda pravi veliku grešku. Verujem da je toga svestan, ali mu ja opraštam jer je i on samo čovek... Problem je u tome što izgleda u svom okruženju nema nikoga ko ima kuraži da mu to dobronamerno kaže? Dakle, nisam siguran da ljudi koji danas vrše vlast imaju tačnu, istinitu, ispravnu, objektivnu i realnu sliku stvarnosti, stanja, situacije i okolnosti u današnjoj Srbiji. Naprotiv, začuđujuće neoprezno upadaju u zamke sopstvenih grešaka i sopstvene retorike, pucaju sebi u koleno, ponašaju se nesaborno i nadmeno, dele građane na dobre i loše, pospešuju podele Srba na podobne i nepodobne, na patriote i na izdajnike... i mogao bih da ređam tri letnja dana. Pa, postaje jasno - kako bi danas izgledao odgovor na pitanje identično onom koje mi je pre sedam godina postavio tadašnji ministar vojni. Ako to u destrukciji i osionosti koja isključuje dijalog uopšte ikoga zanima...