Istrebljenje
Gladijatorska arena. E, to je naš javni prostor. I ovaj stvarni i ovaj virtuelni, na društvenim mrežama. I onaj koji se odvija u parlamentu, na tv debatama, novinskim stupcima, na sportskim utakmicama, roditeljskim Vajber grupama, saobraćajnim gužvama, među kolegama na poslu... I tako dalje. I tako u nedogled.
Čini mi se čak da je u gladijatorskoj areni postojao neki kodeks. Borba za preživljavanje, za slobodu. Postoji štit u rukama nekog roba iz Trakije, koji se njime brani od udara mača utamničenog Gala. Kod nas štit ne postoji. Sečemo, zamahujemo besni, krvavih očiju, dok ovaj preko puta nas ne izdahne u najstrašnijim mukama. I to svi protiv svih. Surovo. Bez milosti. I tako do „last man standing“. Ko je za to kriv? Vlast, opozicija, tajkuni, mediji, intelektualci, botovi, siromasi... Svi. I baš tim redom.
#
Ko je za to kriv? Vlast, opozicija, tajkuni, mediji, intelektualci, botovi, siromasi... Svi. I baš tim redom
Aleksandar Šapić, koji se ovih dana proslavlja “četničkim” čestitanjem Božića, ima, čini mi se, često trenutke političke lucidnosti. Na stranu njegovi ekstremni stavovi po mnogim pitanjima, kojima se može pohvaliti najokorelija desnica, u jednom od poslednjih intervjua za “Blic” je rekao golu istinu, koju nećete čuti ni od jednog političara u Srbiji.
“Kritikujem na uljudan način. Pokušavam da unesem jedan drugačiji način političkog ponašanja. Želim da razgovaram sa svima , što mi zameraju. Izabrao sam teži put i pre ću izaći iz politike nego to promeniti. Ne mogu zato što je neko sa druge strane političkog terena da budem protiv njegovog stava, a mislim da je u redu”.
Kada ste čuli da je neko iz vlasti uvažio kritiku opozicije. Kada je opozicija podržala neki projekat vlasti. (Mislim na stvarnu opoziciju, a ne popularne trolove). Lopovi, pe*eri, bolesnici... To su uvrede koje su postale poštapalice u našem javnom dijalogu. I mediji to prenose bez zadrške, a konzumenti vesti kao omađijani uživaju u bljuvotinama.
Istina je da će zrno normalnosti da se kao bumerang vrati onome ko na nju pristane. Bar u početku. Ali, ako zaista volimo Srbiju, našu decu, komšije... moramo da povučemo prvi taj korak normalnog... I to što pre. Jer onaj koji sam ostane sa mačem na bojnom polju ubrzo će sam sebi prerezati vrat u nedostatku protivnika.