Britke sablje
KONTRA
Nije lako u Srbiji biti novinar - čak ni kad imate slobodu da pišete šta god vam je volja, kao što je imam ja u „Blicu”. To šta se sve od prošlog petka desilo vredno novinskog komentara - nekom kolegi u uređenoj evropskoj državi ne može da se „posreći” ni za dve godine. Moj lični problem je što se mnogih dešavanja, pre svega kao građanin, stidim, pa mi je i kao novinaru nekako muka da o njima pišem, ako me, poštovani čitaoci, razumete.
Opet me je najviše bilo sramota dok sam gledao i slušao premijerku Anu Brnabić koja je pokušala da ponizi profesore Filozofskog fakulteta pokazujući slike toaleta čučavca i tvrdnjom da profesore to nije interesovalo jer su oni, za razliku od studenata, imali normalne klozete. Koliko neko mora biti poslušan, kolika ulizica je potrebno da bude da se na ovaj način obrati akademskoj zajednici i da li se zapitala kako će u toj javnosti ostati upamćena kao predsednica vlade. Šta god da ubuduće bude radila, njen doprinos obrazovanju će se meriti po tim čučavcima.
Slike kad predsednica Vlade Srbije uručuje neku sablju ministru odbrane me je ipak uveselila, mada i to više spada u žanr tragikomedije. Pre svega zbog njene i svih ostalih iole važnijih naprednjačkih funkcionera želje da se zaklinju njihovom vrhovnom komandantu. Namerno sam napisao „njihovom” jer toga nema u Ustavu Srbije. Nisam očekivao da Ustav poštuje glasnogovornik u parlamentu Aleksandar Martinović ili ministar Aleksandar Vulin, ali mi nije svejedno kad do njega nimalo ne drži predsednica Vlade.
Za razliku od premijerke, mene je sramota i zbog toga što živim u zemlji za koju je Fridom haus u poslednjem izveštaju ukinuo oznaku „slobodna država” i tvrdi da bi, ukoliko se ne zaustavi urušavanje demokratije, mogla da završi pod oznakom autokratije. Premijerka Brnabić se oseća potpuno drugačije: „Izveštaj Fridom hausa je relevantan za mene, ali se ne slažem sa njim. Apsolutno ne mislim i ne osećam da živim u delimično slobodnoj zemlji, već mislim da živim u slobodnijoj zemlji nego pre nekoliko godina.”
Nema nijednog iole važnijeg naprednjaka koji minulih dana nije pomenuo vešala koje je neka spodoba nosila na protestima, a i sam predsednik države se osetio prozvanim, pa je na Pinku ili Happy TV, sa kojih ne izbiva kad god nema rijalitija, obznanio da su ona namenjena isključivo za njega. Osnovano sumnjam da je to ipak bila providna provokacija službe ili kakvog marketinškog “genija” bliskog vlastima. Možda istog onog koji je smislio onaj glupi spot kojim se tobože vrećaju opozicioni lideri, a u stvari se vređaju svi građani koji protestuju. Obično u sličnim situacijama u provladinim medijima odmah osvanu njihove slike, ali u ovom slučaju su navedeni samo inicijali.
Radujem se u svakom slučaju što su otkriveni, kao što se radujem i što je otkrivena i uhapšena ona spodoba naoružana do zuba koja je pretila smrću sinu predsednika države. Za njega se nadam da dugo neće izaći iza rešetaka, zatvorskih ili bolničkih, svejedno - samo da se ne meša sa normalnim ljudima.
Ima još puno tema i događaja, a prostora je sve manje, pa ću za kraj samo neku reč o Zoranu Babiću sad već bivšem direktoru Javnog preduzeća „Koridori Srbije”. Da je u Srbiji ostalo imalo pravne države, Babić bi iz bolnice, kad se malo oporavi, završio u zatvoru i nikakva iznuđena ostavka i zaklinjanje u čestitost i pravdoljubivost vođe i partije ne bi ga spasli od toga. Bahato ubistvo žene na naplatnoj rampi će, međutim, očito ostati nekažnjeno, kao i korupcija koja je nehotice otkrivena.