Metamorfoza narcisa

Ima Dali tu sliku, eno je u Tejt Modernu u Londonu,u nekadašnjoj elektrani prometnutoj u sajmište savremene umetnosti i skladište nekoliko remek-dela, zove se “Metamorfoza Narcisa”. Slika je iz 1937, iz “kritičko-paranoičkog perioda“, uz nju je Dali ispisao i nekolike prozno-poetske rečenice.

Slikar nije od omiljenih potpisnikovih, ali divljenje, dakako, izaziva, što humorom, što tehnikom. Nekako je prikladna u ovaj čas, u ovdašnjoj čamotinji. Naslov je izvanredno aktuelan, ako postoji vreme narcisa uhvaćenih u procesima preobrazbe, onda je to ovo vreme. Isijavanje uzavrelog “ja”, raspamećujuće opetovano, umnoženo do prskanja, s onu stranu apsurda, odvija se kao temeljni narativ nesigurnog subjekta, bio taj vrhunski umetnik ili umetnica, ili tek ubogi vlastodržac što u nekom kutku svesti zna da, za razliku od pređepomenutih, ne može računati na večnost. No, trenutak je važan, časić je sve: Narcis se zagleda u svoj odraz, napaja se njime, jer svakog trena kakva potočna pastrmka, voden-buba ili žabica može poremetiti sliku odraženu u vodi. Umetnica i umetnik su tu u prednosti, oni imaju ogledalo, imaju neko delo, neko postignuće, imaju gde zrcaliti viškove taštine. Al’ džaba: isti je slučaj posredi - mit o Narcisu u temelju je civilizacije, jer je u temelju ljudske prirode.

# Šta ako svoje ništavilo objavljuju svetu ne znajući kako da se bore sa zamornim sopstvom?

Dalijev Narcis, međutim, slika je Melanholije. Poza mu je takva, direrovski je podnimljen, lišen lica, odeće, neodređene telesnosti - Dali kaže da je usnuo - on, taj umorni zagledanko, zrači ništavilom.

Otkud volja za ništavilom? I šta ako nije reč o volji, ako je posredi čisti, decivilizovani, bezlični nagon, puka taština nad taštinama, društveno umrežena ili moćnije medijski posredovana? Šta ako su antagonisti zapravo rođaci po ništavilu? Šta ako svoje ništavilo objavljuju svetu ne znajući kako drugačije da se bore sa zamornim sopstvom?

Završava li se preobrazba ikada ili je trajnost njena ključna, a možda i jedina, sadržina?