Pobedili smo za Dušana, Iliju i Davida

„Blic fondacija“, uz podršku naših donatora i čitalaca,

promenila je život više od 400 mališana

Ne znam kako je bilo Dušanu (16) i Iliji (14), braći Kovačević iz

Užica, u utorak i sredu, kada su im se uslovi života promenili iz korena i kada im je iz sata u sat, u ruke, u kuću, pristizale stvari o kojima su do ponedeljka mogli samo da sanjaju. A to što su dobili nije ništa više od potrepština dovoljnih samo za pristojno detinjstvo.

Znam kako je bilo meni, autoru priče o Dušanu i Iliji i njihovom polubratu Davidu koja je osvanula na stranicama „Blica“u okviru akcije „Srce za decu“. Moje srce je bilo ispunjeno, dopola izvesnošću da točak sreće trojice dečaka počinje da se okreće u boljem pravcu, a otpola dokazima koliko ima ljudi željnih i spremnih da pomognu malim nevoljnicima. Utorak i sredu sam potrošio da odgovorim svima koji su ponudili pomoć. A mnogo, baš mnogo ih je bilo. Ne samo iz Užica i cele Srbije, nego i sa svih svetskih meridijana.

Ilija, Dušan i David uvećali su spisak sa imenima preko 400 mališana kojima je „Blic fondacija“, uz podršku naših donatora i čitalaca, naglo promenila život. Klinci žive u oronuloj kući bez izolacije koja prokišnjava, čija propala vrata ne mogu da zadrže iole jači vetar, među zidovima trulim od vlage. Još samo nekoliko nedelja dečaci treba da izdrže u tim uslovima, jer toliko će biti potrebno da se kuća obnovi. A rekonstrukcija, od poda do plafona, počeće već naredne nedelje. Donator je političar iz vrha vlasti koji nije želeo da mu se otkrije ime.

Za ta dva dana potpunog

obrta u životima malih nevoljnika pet-šest puta sam se video s njima. Ni sam ne znam koliko puta bio na telefonskoj vezi sa Natašom, njihovom majkom, koja nezaposlena čedima nije uspevala da priušti ni najosnovnije. „Uplaćeno mi je na račun ovoliko, dobili smo televizor, doneli su nam frižider, namirnice, Davidu igračke, obećali ogrev, belu tehniku, novi nameštaj, računar“, govorila mi je ne shvatajući da je sve što se dešava istina. Poslednji put sam se sa Natašom video juče ujutro, reče mi da je dobila posao u MUP-U.

Iskrena je bila, pa priznade: „Znala sam za ‘Blic fondaciju‘ i njene zasluge, ali nisam verovala da će se sve odigrati ovako munjevito i u ovolikoj meri“. Još iskreniji bio sam ja: „Nisam ni ja, kada sam te uveravao da će tvoja deca okrenuti novu životnu stranicu, verovao u ovoliki odziv humanih i dobrodušnih ljudi“.

Mešale su se u meni radost i tuga kad su me opkoljavala i od sreće grlila i ljubila tri brata kada sam im u kuću dovodio ljude koji su hteli da ih upoznaju, počaste, nešto im poklone. Da ste videli sreće kada su dobili loptu koju im je doneo fudbalski sudija! Mislim da nije bilo srećnije dece na svetu.

Scena za nezaborav koja dovoljno priča o nemaštini u kojoj su dečaci živeli i vrednosti pobede koju je „Blic fondacija“, sa svima koji su pomogli, izvojevana za Dušana, Iliju i Davida: U kuću unosim televizor koji im je kupio jedan sportista iz Užica. “Izađi, Ilija, dobio si plazmu“, doziva baba unuka. Dečak, koga za deset dana očekuje operacija kičme, izlazi iz sobe misleći da smo mu doneli „plazma keks“, sav ushićen i obradovan i takvom poklonu. A to lice, tu radost deteta, u trenutku kada shvata da plazma nije keks nego televizor... To se prepričati ne može.

Da, rekoše dečaci da pozdravimo i zahvalimo svima koji su se

saosetili s njihovom mukom.