Duvanje u žar
PISMA IZ PROVINCIJE
Poslednjih meseci Beograd i dobar deo gradova u Srbiji živi od subote do subote - od protesta do protesta. Protesti postaju deo društvenog života nezadovoljnih, opoziciono nastrojenih građana, dežurnih boraca za promene i bez uvrede - radoznalaca različitih fela. Sa prebrojavanjem je išlo traljavo, ali istini za volju - i slabovid može da zaključi da broj šetača ne opada, već raste. Džemper je uveliko počeo da se para kada je komentarišući prve proteste na beogradskim ulicama predsednik Srbije dao čuvenu izjavu – parafraziram, „da vas bude i pet miliona nijedan zahtev vam ispuniti neću“. Izlažem se velikom riziku i usuđujem da kažem - da je to bila greška. Tom izjavom predsednik države je prosuo so na ljutu ranu i filmskom brzinom multiplicirao koheziju i ujedinjenje opozicije. Što se pre dva dana i formalno dogodilo zajedničkom objavom Sporazuma za ugovor sa narodom u sedam tačaka.
Elem, kao kegle u uzročno-posledičnom nizu, po sistemu tuk na luk, u svojevrsnom delovodniku međusobnih uvreda i naizmeničnom duvanju u žar smenjuju se salve neracionalne isključivosti. S jedne strane, ignorisanje i minimiziranje protesta od predstavnika režima, a s druge – padalo je u oči da se na dosadašnjim skupovima moglo čuti mahom proizvoljno i naizgled nasumično licitiranje želja i ultimatuma. Od ostavki legitimno izabranih čelnika države, pa do zahteva za poskupljenje malina? Uz insistiranje za ispunjenje istih, u halabuci koja preti da pređe u anarhiju, u građansku revoluciju i vanredno stanje..
Ni po babu ni po stričevima, pitam se – nije li nam vanrednih stanja preko glave? Daleko od civilizovanog i uređenog sveta – mojoj generaciji život je prošao u vanrednim stanjima. U haosu, beznađu, u razbijenim glavama, u krvi, sukobima i ratovima koji i dan-danas kroz prekraćene živote i posttraumatske boleštine knjiže na hiljade naknadno izginulih i stradalih. Zar nam nije dosta pištaljki, šerpi, talambasa, sirena, straha od sutrašnjeg dana, neizvesnosti, strepnji, nesigurnosti, haosa i mržnje…? Pogotovu međusrpske? Ima li neko da nam javi neku lepu vest? Sanjam tren kada će se ona četiri ocila na srpskom grbu koja su leđima jedna naspram drugih – okrenuti jedni ka drugim… Hoće li svanuti takav dan? Za Srbe znamo da su Srbi – jer sve znaju i u sve se najbolje razumeju. Najomiljenija sfera srpske kolektivne sveznalosti je politika - čija su praktična ishodišta antagonizmi i podele koje traju vekovima. Za razliku od nas, drugi narodi spore se oko mnogih različitih stvari, ali oko pitanja nacionalnog opstanka nikada. Dok nam kao Damoklov mač iznad glave kipti vrelina kosovske drame kojoj se ne vidi ni kraj ni ishod - na delu je poražavajuća nihilistička dubina srpskih podela koja isključuje svaki dijalog, svaki razgovor, konsenzus političkih takmaca, a kamoli dogovor. A dogovor je neophodan – i preko potreban.
Podržavam pravo građana da javno, jasno i glasno iskažu svoje nezadovoljstvo. Istovremeno, pozivam lidere opozicije da pokažu ozbiljnost, da se ne šepure i ne pospešuju abdikaciju i uličnu promenu vlasti kao krajnje rešenje – jer nas to neće dovesti do dobra. A predsednika Srbije i ostale najodgovornije ljude u državi da pokažu više trpeljivosti, takta, tolerancije i razumevanja za zahteve sopstvenih građana. U protivnom - šta ćemo ostaviti generacijama koje dolaze? Bili u vlasti ili u opoziciji – političari imaju nacionalnu obavezu i istorijsku odgovornost da se ponašaju državotvorno. Ne traje Srbija onoliko koliko traju politički mandati vlasti i lidera opozicije? Dakle, narodu preostaje da se izjasni kakvu vlast želi, a političarima da sednu, da se dogovore i usaglase oko fer izbornih uslova? Jer su samo izbori demokratska opcija za izlazak Srbije iz ozbiljne i duboke političke krize u koju je upala.
Moja skromna pamet mi kaže da je to je jedini put – sve drugo nas vodi u haos, u dugoročnu nacionalnu konfuziju i ćorsokak.
Na vlasti ili u opoziciji političari moraju da se ponašaju državotvorno.