Za život bez straha
„Kada sam bila mlada, mogli smo da spavamo sa otključanim vratima, bez straha da će neki ludak ući u kuću i opljačkati nas, silovati, ubiti...“, rečenica je koju neretko čujem od moje bake kada na vestima vidi da se neki stravičan zločin dogodio. Priznaćete, nije jedina koja tako govori. Svi mi često maštamo da će nestati kolektivna paranoja o zaključavanju vrata na sve moguće brave, ali i o šetnji u kasne sate bez ikog pored nas. Najavljene izmene i dopune Krivičnog zakonika naše maštanje polako približavaju javi, a svaka nova vest koja se tiče predloga članova radne grupe koja se bavi pooštravanjem kazni budi nadu da će opšteg kriminala biti sve manje. Da će se ubice, dileri, silovatelji, razbojnici skloniti sa ulica, a da će oni koji to podsvesno razmišljaju potisnuti te misli znajući da slobodu neće videti tako brzo i lako.
#
Silovatelji i nasilnici ne smeju na uslovnu slobodu ili ranije iz zatvora. Tačka.
Sudija Aleksandar Perišić i tužiteljka Mirjana Jakovljević iz Udruženja sudija i tužilaca Srbije deo su pomenute grupe za izmene zakona. Njih dvoje predstavljaju struku, osobe koje ispred kolega iz Udruženja predlažu izmene zakona za koje smatraju da će pre svega preventivno delovati na eventualne učinioce krivičnih dela, ali i skloniti sa ulica onaj sloj društva koji čini zlo. Kazniti ih onako kako zaslužuju. Iz tog razloga, oni su podržali inicijativu Igora Jurića i redakcije „Blica“za uvođenje doživotne kazne zatvora za ubice dece, trudnih žena i poručili da kazne treba da budu uvedene i za njihove pomagače, ali i one koji prikrivaju ovaj stravičan zločin.
Ova drakonska kazna najtežim zločincima samo je deo predloga Udruženja, jer oni između ostalog razmatraju predlog pooštravanja kazne za krivično delo ubistvo: da umesto dosadašnje maksimalne kazne od 15 godina, sud može da izrekne 30. Postavlja se pitanje, zašto jedan pravnik razmišlja o tome da predloži duplo veću sankciju? Ti ljudi prvi su, posle policije, koji se susreću sa jezivim scenama posle zločina, sa žrtvama, njihovim porodicama, ali i sa licima hladnokrvnih egzekutora. Oni ih saslušavaju, gledaju u njihove oči, oči ljudi koji smatraju da imaju za pravo da nekome oduzmu život. Vide njihovo kajanje, ali i kada njega nema.
Zbog dugogodišnjeg radnog iskustva, svega čega su se nagledali, susretali po nekoliko puta s istim učiniocima krivičnih dela, tužioci i sudije zalažu se da uslovni otpust ne može da se izriče olako. Da oni kojima je zaprećena kazna od pet i više godina zatvora ne mogu ići svojoj kući, pa onda nastaviti sa onim što su činili pre suđenja: tučama, zlostavljanjima, dilovanjem droge, silovanjima... Jer uslovni otpust ne može biti olakšica koju će koristiti oni koji su nanosili bol i povrede žrtvama, jer zatvor je mesto koje treba da ih opameti, natera na razmišljanje, pokajanje... Samo tako mi, obični ljudi, moći ćemo da živimo mirno i bez straha.