Mesnate koske
PISMA IZ PROVINCIJE
Sa zavidnom profesionalnom reputacijom, sa velikim brojem odigranih uloga i isto toliko zasluženih nagrada u četrdesetpetogodišnjoj karijeri na filmu i na televiziji – poslednja četiri meseca život mu se promenio za trista šezdeset stepeni. Omiljen i voljen od najšire publike – kad kupuje na pijaci nakupci mu prodaju papirku, paradajz i luk po nabavnoj kvantaškoj ceni. Toliko ga vole da na njemu neće da zarađuju. Pošto nikako nije mogao da izvrda jer je napunio šezdeset i pet leta, sa elanom bika koga vode na klanje – nedavno je penzionisan. Po sili zakona. Kada ga potreba za kućnom nabavkom odvede sredom u supermarket što je penzionerski dan, kasirke mu obavezno nude popust od deset posto – čak i ako nema da pokaže poslednji ček od penzije. Ubacuju mu u kese samolepljive sličice „pepa prase“, kupone za nagradne igre u kojima se unapred zna ko je dobitnik, a jednom je na kasi dobio korejski mikser za „smuti“. Koji se pokvario posle tri dana jer mu se upalio kabl. Toliki plamen je buknuo da je njegova žena sumnjala da je on nešto smutio dok je ona pravila „smuti“od jedne jabuke, malo peršuna, đumbira i dva zrna kivija – da je namerno ubije?
Pohvalio se da mu je država razrezala penziju od 37.000 dinara mesečno. Mašala – stvarno lepa svota. Da je luk sadio celi život – imao bi više. Ali, ima i dobrih stvari. Ne prima iz dva dela nego na gomili, sve odjednom – što je velika privilegija. Štab koji vodi proteste na beogradskim ulicama nudio mu je da se kao zaslužni umetnik obrati sa čuvenog kamiona građanima koji protestuju. Ubeđivali su ga da je zbog budućnosti naše dece potrebno da makar potpiše apel podrške demonstracijama na kojem su autogrami petsto prosvećenih glumaca koji predstavljaju intelektualnu elitu i srpsku avangardu. Priznao mi je – svrbeo ga je jezik. Imao je neopisivu želju da se popne na taj kamion i da odbrusi svima. I vlastima i opoziciji. Da im kaže – terajte se u materinu! Ali, nije smeo od žene jer se ona smrtno plaši da bi u tom slučaju moglo da se desi da mu vlast leks specijalisom smanji penziju od 37.000 dinara. Pošto je ona čula da ima umetnika koji dobijaju i manje? Dakle, ćuti. Pokrij se preko glave – jer je bolje išta nego ništa.
Kada ovih dana kolege umetnici uzavrelo govore o budućnosti srpskog društva, o putu u bolje sutra, o demokratiji i slobodi medija – ne vidim da iko pominje materijalni položaj kulture. Koji je katastrofalan. Ako sumnjate u autentičnost gorenavedene priče, reći ću vam još jednu. Ovih dana jedan veliki glumac u penziji, veliko ime, prvak drame velikog pozorišta koji je ceo svoj život utkao i darivao srpskoj kulturi, umetnosti, teatru, filmu – preživljava teške dane. Zbog duga Infostanu surovi i bahati izvršitelji (čitaj uterivači dugova) – zaplenili su mu televizor. Frižider je uspeo da sačuva i zadrži – dokle će, Bog sami zna? Jer su oni najavili da će dolaziti još! Mada je bilo analitičkih praktičnih edukativnih primera iz priručnika o sprovođenju procesa izvršenja nad dužnikom, koji je pripremila naša marljiva država „da mu frižider sada i nije potreban jer se mleko i po koji komad mesa može držati i na simsu od prozora – dok traju zimski meseci“. Da nije strašno – bilo bi smešno.
Zbog toga je kao melem na ljutu ranu stigla vest „da su glumci i umetnički saradnici Beogradskog dramskog pozorišta uspeli da sačuvaju društveni, umetnički i moralni suverenitet svoje pozornice“? Da su ovih dana sprečili estradni performans u njihovom teatru na kojem je pored ostalih trebalo da nastupi i „luče iz Kasidola“- Dragana Mirković lično. A moguće i Brena ako stigne da vrati sa
Balija… Ako smo poniženi, odbačeni, jadni i bedni – imamo li makar obraz, čast i dostojanstvo?
Daleko bilo da imam nešto protiv Dragane Mirković – nek je živa i zdrava. Ali, estradno đipanje na sceni na kojoj se igra Molijer, Šekspir i Nušić bilo bi analogno rentiranju operacionih sala u srpskim bolnicama – mesarima za tranžiranje mesa. Zašto da ne? Sve za pare – i za poneku mesnatu kosku…