(NVNOX]LYQR Sudija Majić DHFD ]OD

ŽENA U DUGOJ kućnoj haljini se u trenu stvori u sobi.

„Dušo, pripremi jedan čaj za našeg prijatelja. Onaj moj, što sam skoro dobio.“

Desetak minuta kasnije, Gorica ponovo uđe u sobu sa poslužavnikom na kojem su se nalazili šolja puna bledozelene tekućine i mala činija sa medom. Za nekoliko trenutaka u sobu unese i plastični lavor, koji spusti ispred Nikolinih nogu.

„Prošli put kada si bio kod mene, uveo sam te u stanje hipnoze kako bismo rešavali migrenu. Danas ćemo probati da odemo malo dalje. Gorica ti je pripremila čaj koji ima snažno dejstvo na um. Otkrićemo to što se nalazi ispod. Zaustavićemo ga na trenutak. Siguran sam da ćeš videti mnoge zanimljive stvari koje si video, ali koje ne vidiš. Razumeš? Samo ovo nećeš nikada raditi sam. Jasno?“

„Od čega je čaj?“

„A šta tebi znači od čega je čaj? Čaj je od kaktusa. Kaktus San Pedro! Slušaj šta ti govorim i prestani da misliš kad ne znaš. Opusti se!“

Nikola klimnu glavom. Uznemirio ga je nagoveštaj potpuno novog, nepoznatog iskustva. Čitao je o halucinogenim kaktusima u Hakslijevim i Kastanedinim romanima, ali nije imao pojma kako će reagovati na takvu vrstu stimulansa. Iako je imao iskustva sa halucinogenim drogama, nikada nije imao dodira sa meskalinom. Ipak, bezgranično je verovao profesoru. Bio je to jedini čovek u čijem prisustvu bi prihvatio da proguta i cijanid ako bi mu profesor rekao da će sutra ujutro sve biti u redu.

„Čaj će ti pomoći da lakše vidiš. Pojavljivaće se slike koje je tvoj mozak sakrio sam od sebe. A upravo u njima nalaze se tragovi i rešenje. Zato se potrudi da ih, kada počnu da izviru, što bolje upamtiš. A ja ću pisati šta izgovaraš dok budeš na putu.“

Na profesorov znak, Nikola otpi prvi gutljaj neverovatno gorke tekućine. Njeno propuštanje u želudac momentalno izazva grčenje utrobe.

„Verovatno ćeš povratiti. Zato je Gorica donela med, ali i lavor. Ne plaši se. Na početku telo reaguje burno, mučninom. To je jak halucinogen. Kasnije će sve biti u redu. Jebiga, rekao si da ti je bitno da otkriješ ubicu.“Profesor Papić lagano se premesti na fotelju do Nikole.

Samo ne još jedno povraćanje, pomisli Nikola ispijajući naredni opori gutljaj tečnosti boje kivija.

I onda je počelo… Nezaustavljivi nalet mučnine čiju silovitost nikada do tada nije iskusio, praćen mišićnim trzajima, natera ga da klekne na pod i mahnito zagrli ostavljenu plastičnu posudu. Činilo mu se da će povratiti creva. Zelenkasta pena izlazila mu je na usta. Iz daljine začu profesorov glas koji mu je govorio da se ne plaši. Poslednje što je video bile su Goričine ruke, koje mu polažu mokri peškir na glavu.

Najednom zvukovi postadoše snažniji, a boje jarkije. Zagledan u dim koji se vio iz cigarete profesora Papića, Nikola uoči ogromni gusti oblak koji ga poput talasa podiže sa poda. Posmatrao je okolinu sa visine, sa čudnom smirenošću i svešću da je njegova pažnja izuzetno živa. Osećao se prijatno. Toplota je dopirala od nežne bele svetlosti koja je ispunjavala prostor. Zidovi profesorove vikendice su nestajali, čudesno se pretapajući sa ostalim oblicima i šireći prostor po okolnim proplancima i šumi. Shvatio je da čuje lupkanje detlića i šum vode koja je isticala iz česme u dvorištu. Mučnine više nije bilo i sve što je osećao bila je mirna sreća.

Nastavio je da se kreće po tom metaprostoru prošaranom svetlošću duginog spektra. Postalo mu je jasno da može da uđe u bilo koji predmet u kući, jednako kao što istog trena može da odluta do proplanka ostavljajući sopstveni skelet u prostoriji. Prvo konkretno biće koje je ugledao bio je ogromni profesorov pas. Bila je to golema zver čiju rasu nije mogao da prepozna, samo je shvatio da je bio u stanju da ga uzjaše. Iako je pas bio džinovskih razmera, Nikola ga se nije plašio. Pošao je za njim, osetivši da životinja namerava da ga vodi.

Kada su se našli negde na prelazu između unutrašnjosti i spoljašnjosti zdanja, oseti snažan miris baruta. Daleko ispod sebe uočio je rasplamsavanje sukoba dve grupe njemu nepoznatih ljudi. Jedna zaraćena strana bila je obučena u vojničke uniforme, dok je druga izgledala kao nekakav čudni odred odrpanaca, obučenih u rite. Pa ipak, i jedni i drugi vojevali su snažno. Uniformisani su osipali žestoku puščanu paljbu, dok su odrpanci uglavnom bacali goleme kamenice, proklinjući svoje neprijatelje. Stotine leševa ležalo je po polju na kojem se okršaj odvijao. Pokušavao je da im se približi i da ih vidi, ali bi mu, kad god bi se imalo primakao, nešto drugo odvuklo pažnju. Ili bi to bila neka ptica koja bi prhnula, ili nekakav glas koji bi se čuo, iako nedovoljno snažno da bi uspeo da razazna konkretne reči.

U tim trenucima, prijatnost koju je s početka osećao počela je da čili. Sve više imao je osećaj da se približava trenutak kada će se dogoditi nešto što nije želeo… Nešto zlo… Nešto čega bi se trebalo plašiti. Osetio je kako mu srce brže udara i kako mu se ruke i telo znoje.

Najednom ugleda kako preko polja posutog mrtvim i ranjenim ljudima, ženama i decom, korača kao sneg bela starica, duge sede kose koja se mrsila na vetru. Kretala mu se u susret u tankoj beloj haljini koja se uvijala oko mršavih bosih nogu, dok je gazila ruke, krv, blato i rasuto tkivo nesrećnika. Iz njenih skuta, poput uvelog čeličnog lišća, ispadali su krvlju umrljani zlatnici za koje starica nije marila. U času kada je pomislio da će mu se obratiti, uoči kako joj preko polja u susret dotrčava dete sa puškom okačenom preko ramena. Puška je bila nesrazmerno veća od deteta, tako da je ono bilo prinuđeno da je vuče iza sebe, ostavljajući trag po krvlju natopljenoj zemlji. Pokuša da se zagleda u lice deteta, ali ga u tom trenu neka njemu do tada nepoznata sila odbi dalje uz zastrašujući duboki zvuk koji mu ponovo izazva kovitlac u utrobi. Ni u ponovljenom pokušaju ne uspe da uoči detetov izraz. Umesto toga, primeti kako dete i majka bezuspešno pokušavaju da se zagrle. U času kada bi dete posegnulo za majkom, dogodilo bi se nešto što je sličilo neveštom spoju filmske sekvence, što bi ih ponovo vraćalo na početne pozicije. Posle nekoliko neuspelih pokušaja, dete nastavi da trči po polju. Video je kako se saginje ka mrtvima na zemlji, kao da nekoga traži. Svaki put kada bi se uspravilo, detetova odeća bila je sve više uprljana krvlju.

Ponovo tišina. Potpuna tišina… A onda shvati da već izvesno vreme nije video psa koji ga je vodio. Tražio ga je pogledom i spazi ga daleko od sebe kako pokušava da pobegne trojici lutalica iskeženih zuba koji su ga okružili. Iako je njegov vodič bio nesrazmerno veći od trojice napasnika, nikako nije uspevao da im utekne. Gde god bi pošao, oni bi ga hvatali čeljustima. Uspeo je da ih otera, ali kada se približio, shvatio je da više ne prepoznaje svoju životinju. Umesto dobroćudnog džina, sada ga je na mestu sa kojeg su se povukli napasnici, izranjavljen, krzna slepljenog krvlju, čekao sitni žgoljavi vuk iskežene vilice i krvavih očnjaka. Režao je na njega i Nikola shvati da nije dobrodošao. Ko si ti?

Ko si ti u stvari?, povika, ali se njegov glas odbi od drveća i nestade u prostoru.

A onda ponovo bela topla svetlost i odnekud glas. Glas oca. Toplota mu ispuni srce kada začu Đorđeve reči: Naći ćeš me! Pronaći ćeš oca! Samo me ne ostavljaj ovde samog!

Poslednje čega se sećao bio je šapat profesora Papića koji je dopirao odnekud.

„Raspremi mu krevet, Gorice. Noćas će spavati ovde.“

Ovo je odlomak iz prvog romana poznatog sudije Miodraga Majića “Deca zla”, koji će se uskoro pojaviti u izdanju “Vulkana”. Roman je pisan u žanru trilera i inspirisan je stvarnim događajima