Srbin sam od glave do pete, ali mogu i da zaplačem
“Ratovi su odvratni, ali je bratoubilački u bivšoj SFRJ bio najgori od svih. Ja sam srećan čovek, imam šestoro dece”, kaže naš trener na klupi Bolonje.
Italija ne može bez Siniše Mihajlovića. Srpski stručnjak na klupi Bolonje juče je proslavio 50. rođendan, a u intervjuu za “Gazetu delo sport” je otkrio detalje iz privatnog života o kojima ranije nije pričao.
- Ja sam srećan čovek i otac šestoro divne dece. Najstarijeg sina Marka sam dobio kada sam došao da igram u Rim, a onda mi je supruga Arijana podarila pet dragulja. Oni su moja snaga i zaslužni su za sve lepo što mi se dogodilo u životu. Najviše vremena sam proveo sa najmlađim Nikolasom. Tada sam već završio igračku karijeru i mogao sam da se posvetim roditeljskim dužnostima. Međutim, vreme leti. Sada ni on ne želi da mi potrči u zagrljaj kada ga čekam ispred škole. Kaže da ga je sramota - priča Siniša Mihajović.
On je otkrio i da je pre više od godinu čekao rođenje šestog deteta sa Arijanom, ali da je trudnoća bila prekinuta.
- Imati dete sa 50 godina je kao da ponovo počinjete da živite. Moja žena pati zbog toga, znam to, vidim... Vidim da smo možda imali sve kao roditelji. Možda bi još jedno dete bio izazov vremena. Ali pre nego što zaspiš, misli o tome su uvek tu.
Siniša je pričao i o ožiljcima koje je na njega ostavio rat u bivšoj SFRJ.
- Svi ratovi su odvratni, ali je bratoubilački najgori. Prijatelji su pucali jedan u drugoga, porodice su se raspadale. Najbolji prijatelj mi je uništio kuću. Brat moje majke, koji je Hrvat, pretio je mom ocu Srbinu da će ga “zaklati kao svinju”. Našao ga je Arkan, trebalo je da ga ubiju, ali onda su mu
pronašli broj mog telefona u mobilnom i to mu je spaslo život. Dve generacije moraju da prođu pre nego što procenimo šta se stvarno dogodilo. Rat je bio razoran za sve. Ono što vam ja sada pričam, mogu da vam ispričaju i Bosanac i Hrvat.
Mihajlović ne krije koliko mu nedostaje otac Bogdan.
- Život mi je omogućio da prođem sve i da doživim sve. Žao mi je što moj otac nije sada ovde. Bio je vozač kamiona i preminuo je sa 69 godina od raka pluća. Najviše mi je bilo žao što nisam bio pored njega kada je umro. Za vreme rata sam ga preklinjao da ostavi sve i da dođe u Italiju i da ovde živi. On je odlučio da ostane u svojoj zemlji. Kada sanjam, sve što želim je da ga ponovo zagrlim. Želeo bih da
može da vidi kako su porasle njegove unuke i unuci.
Bez dlake na jeziku, Siniša Mihajlović je Italijanima pokušao da objasni šta za njega znači to što je Srbin.
- Srbin sam od glave do pete, sa svim vrlinama i manama mog ponosnog naroda. Imam snažan karakter, ali znam da priznam greške, da zamolim za oproštaj. Spreman sam da razgovaram sa svima. Znam da me mnogi vide kao tvrdog čoveka, to je
istina. I zato je bolje da me ne provociraju. Ali i čovek sa m***ma može da bude nežan, da bude dirnut. To mi se događa kada mislim na osobe koje sam voleo a više ih nema ili kada mislim na ćerke kada su daleko. Kada sam prvi put otišao u Međugorje, počeo sam da plačem kao dete, nisam uspeo da zaustavim suze. Osetio sam se jačim i više sam bio taj dan čovek nego ikada u životu - iskren je Mihajlović.