Taloženje primitivizma

KONTRA

Većina u građanskoj opoziciji misli da bi Aleksandar Vučić i Ivica Dačić trebalo da završe kosovsku priču jer su je (kao pioni Slobodana Miloševića) i započeli ratom sa celim svetom i kapitulacijom 1999. godine - kad smo i izgubili upravu nad južnom srpskom pokrajinom. Samo to neće javno da kažu, jer svaki sporazum i predlog (doduše nejasan) dočekuju na nož, kritikujući ga da se ponaša neustavno, da nije ovlašćeni pregovarač... Kako su se vladavina Aleksandra Vučića i rešavanje kosovskog pitanja odužili, tako deo građanske opozicije sve više prisvaja retoriku desnih nacionalističkih partija.

Da li, primera radi, iko može da zamisli šta bi bila jedinstvena politika po pitanju Kosova trenutno najčeg opozicionog bloka - Saveza za Srbiju. Taj deo priče su prepustili lideru Narodne stranke Vuku Jeremiću, koji se protivi svemu što vodi ka priznavanju kosovske nezavisnosti. Čini mi se da je njihova politička taktika sadržana u nadi da će Vučić pod pritiskom Zapada nešto potpisati i da će ga to oboriti sa vlasti, pa će oni kao borci za Kosovo doći na vlast. Čini mi se da im je ta politika, da prostite, jalova.

Lično nikad neću aplaudirati protuvama sa šubarama, kokardama i crnim zastavama samo zato što su zviždali premijerki Ani Brnabić na proslavi Dana državnosti u Orašcu, iako se ne slažem baš ni sa jednim njenim političkim stavom koji je javno obznanila u poslednje vreme. Ima ona narodna izreka koju bi opozicija morala da ima na umu - „ko s đavolom tikve sadi - o glavu mu...”

Građani koji s pištaljkama i trubama šetaju po gradovima Srbije protiv Vučićeve vladavine većinom nisu na ulicama da brane Kosovo, već svoje dostojanstvo i pravo na pristojan život u uređenoj državi. I sledeće subote će ih biti još više, ne zbog toga što je ministar Ivica Dačić obznanio da je zvanična politika Srbije razgraničenje sa Kosovom, već zato što je predsednik države u Jutarnjem programu TV Prve sve koji misle drugačije od njega nazvao „društvenim talogom”.

Reče predsednik i da nijedno rešenje neće dobiti većinsku podršku: „Ja znam da za bilo kakvo rešenje da predložite, većinu da dobijete u Srbiji nećete.” I nije mu to prvi put, u više navrata je izjavljivao da je njegov plan ili politika kad je Kosovo u pitanju doživela poraz u Srbiji, a da pre toga nikad nije jasno saopštio šta je sadržaj tog plana. Da li je o nekom planu ikad vođena neka rasprava, ako izuzmemo onaj „unutrašnji dijalog” koji je pokrenuo Vučić, a koji se u startu pretvorio u najprimitivnije blaćenje svakog ko je izgovorio bilo kakvu kritiku na račun vlasti.

Najčešće nam je predsednik saopštavao da se bori, da je teško, da je teže od paklenih teškoća i šta sve još ne, samo nikad nije izašao pred građane i rekao šta je plan za Kosovo, poveo o njemu široku demokratsku raspravu, sumirao rezultate i sa njima išao u Skupštinu Srbije. Da li je potrebno da podsećam da u njoj ima dvotrećinsku većinu i da može da usvoji šta god predloži, sa čim, kako to Ustav Srbije nalaže, može i da ide na referendum.

Mislim da je problem ove vlasti upravo u ovom poslednjem - kako napraviti s Albancima razgraničenje, ili neki drugi kompromis, a izbeći opasnosti koje nosi referendum. Da bi neki plan mogao da prođe na referendumu, potrebno je da dobije podršku i drugih političkih opcija a ne samo vladajuće koalicije. To, naravno, nije moguće postići bez demokratskog dijaloga i u društvenoj klimi gde je svako ko drugačije misli „društveni talog”.