Razgraničenje ministara

Da je, kojim slučajem, Nikola Pašić u prilici da čuje prepirku koja se ovih dana vodi između Nenada Popovića i Ivice Dačića, ministara u Vladi Srbije, verovatno bi rekao ono svoje čuveno: - Obojica ste u pravu! Međutim, kad su oprečni stavovi u pitanju, ovo je moguće samo u teoriji, dok u praksi neko sigurno nije u pravu ili je barem malo manje u pravu. Da podsetimo, polemiku je otvorio ministar Popović konstatacijom kako ideja o “razgraničenju” sa Kosovom ne može da bude zvanična državna politika, jer je u direktnoj suprotnosti sa Ustavom Srbije i da “nikakvu drugu politiku, osim postizanja kompromisa u okviru Ustava Srbije i Rezolucije 1244, Vlada nikad nije utvrdila”. Sve to iznerviralo je Popovićevog kolegu iz Vlade, ministra spoljnih poslova Ivicu Dačića koji je žustro reagovao poručujući mu da ne treba da sedi u Vladi ako ne podržava njenu politiku, na šta je Popović uzvratio patriotskim pokličima: “Celo Kosovo je za mene Srbija. Ni metar manje” i “Dogodine u Prizrenu”. U međuvremenu se javio glavni junak svake priče koji ima “kopirajt” na ideju razgraničenja, predsednik Vučić, i stvar je otišla dođavola. Kako se on oglasio, tako se polemika brzo preusmerila u merenje (ne) lojalnosti glavnom šefu, pa su se Popović i Dačić nastavili sporiti u tom pravcu. Dirljivo ih je bilo slušati. Dačić je, sav brižan, konstatovao kako “ne pamti da je neko toliko napao predsednika Vučića kao što je to učinio Popović”, dok je Popović izrazio sumnju u doslednost Dačićeve lojalnosti Vučiću, podsećajući kako mu je već ranije zabadao nož u leđa.

Polemika Popovića i Dačića se pretvorila u merenje lojalnosti Vučiću

Kad se sve sabere i oduzme, na prvi pogled jedna lepa epizoda za rijaliti programe, na drugi malo merenje snage među proruskim ministrima u srpskoj vladi, a na trećem i biće najvažnijem nivou radi se o hvatanju priključka u neobjavljenoj predizbornoj kampanji. Suštinski stvar se ovde otrgla kontroli zato što je onomad Dačić malo neoprezno istrčao sa pričom kako je razgraničenje zvaničan predlog Beograda za rešavanje kosovskog pitanja. Međutim, da bi nešto postalo zvaničan predlog, moralo bi biti formulisano u nekom vladinom dokumentu, papiru pregovaračkog tima, prethodno overeno skupštinskom ili referendumskom odlukom a ničeg od toga nema. Priča o razgraničenju fluktuira na nivou ideje koju je Vučić negde pomenuo a da do dana današnjeg, osim u sferi nagađanja i naklapanja, ništa konkretnije o tome nije rečeno. Ni šta razgraničenje tačno podrazumeva, šta bismo to dali a šta bismo dobili, šta kažu Albanci na tu ideju, a šta oni kod kojih su i lenjir i olovka. Amerikanci šalju neke simbolične signale kako ne bi imali protiv da to Albanci i Srbi i na taj način reše, dok je Dačić, upravo polemišući sa Popovićem, u igru uvukao i Putina tvrdnjom da se on još pre pet godina saglasio sa idejom razgraničenja. Naravno, da u krajnjoj istanci niko ne očekuje da Rusi budu veći Srbi od Srba, ali nije nemoguća bizarnost da se Srbija razgraniči sa Albancima, a da Rusi to ne priznaju iz sopstvenih interesa. Jedino što je izvesno kod razgraničenja jeste da bismo se, barem formalno i na osnovu još uvek važeće rezolucije UN, razgraničavali unutar sebe. Kao što je izvesno da po tom pitanju nema saglasja u vladi, a teško da ga ima i među narodom. Tako da će na kraju ispasti kako je ministarsko “šiljenje jezika” samo deo ovdašnjeg političkog folklora. Bez obaveze, što bi rekli mladi kad se zabavljaju.