6erotonin, odlomak

Do prodora je konačno došlo 30. ujutro. U deset sati video sam ornitologa kako izlazi iz bungalova i seda u svoj terenac (kolekcionarski difender, verovatno model iz 1953. ili tako nešto, ta budaletina je bila ne samo čovekomrzac i, verovatno, pedofil, već i snob najgore vrste, zašto li mu, kao svima i kao meni, nije bio dovoljan “Mercedesov” terenac, e, platiće on, skupo će to platiti), da skratim: taj pedofil (nisam to napomenuo, ali faca mu je bila kao kod pravog nemačkog univerzitskog profesora, nemačkog profesora koji je uzeo bolovanje ili, pre će biti, uzeo odmor da bi se posvetio istraživačkom radu, sad je sigurno otišao da posmatra arktičke čigre u severozapadnom delu Kontentena, nedaleko od rta Ag, ili tako nešto), ukratko, spustio je ledaru u prtljažnik svog difendera, mora da je u njoj bilo nekoliko bavarskih piva, koje mu je bilo tajna strast, i plastičnu kesu verovatno punu sendviča, da ima za celo prepodne, vratiće se verovatno neposredno uoči svog ritualnog randevua u pet po podne, sad je bio pravi čas da stupim u akciju, da ga demaskiram.

Sačekao sam, ipak, sat vremena, za svaku sigurnost, a onda sam se mirno, kao da idem u šetnju, zaputio prema njegovom bungalovu. Poneo sam sa sobom komplet alata za hitne slučajeve, koji sam uvek držao u gepeku svog mercedesa, ali vrata nisu ni bila zaključana, čudo jedno koliko ljudi imaju poverenja kad dođu na Lamanš, osećaju se kao da su ušli u neki magloviti, spokojni prostor, daleko od svih uobičajenih ljudskih igara i, u izvesnom smislu, daleko od zla; u najmanju ruku, takvu predstavu oni sami sebi stvore. Računao sam s tim da ću svakako morati da uključim računar, Nemac sigurno vodi računa o potrošnji energije, čak i u sleep režimu, verovatno istrajava u ekološkim ubeđenjima, ali ne, baš naprotiv, nije imao čak ni lozinku, što me je stvarno začudilo, danas svi imaju lozinku, čak i šestogodišnja deca imaju lozinke na tabletima, s kakvim ja to ovde tipom imam posla u stvari?

Fajlovi su bili raspoređeni po godinama i mesecima, a u decem-

barskom dosijeu bio je samo jedan video, pod naslovom „Natali”. Nikada ranije nisam video pedofilski snimak, znao sam da to postoji, ali ništa više od toga, i odmah sam naslutio da ću silno propatiti zbog amaterskog snimka, već od prvih sekundi kamera je nasumice šetala po pločicama u kupatilu, a onda ju je uperio u lice devojčice koja se upravo šminkala, nanosila je na usne debeo sloj ruža, previše debeo sloj, prelivalo je na sve strane, a onda je stavila plavu senku na trepavice, i tu se nije dobro snašla, zahvatala je mnogo, a opet, sve to kao da se ornitologu mnogo sviđalo, čuo sam ga kako mumla: „Gut... gut...”, do toga časa to je bila jedina pomalo odvratna stvar u ovom filmu. Posle je pokušao da izvede travelling unazad, tačnije rečeno krenuo je unatraške, i onda se u kadru pojavila devojčica pred ogledalom u kupatilu, gola, izuzev mini šortsa od džinsa, onom koji je na sebi imala kad je došla. Grudi gotovo da nije imala, nazirale su se tek u pupolju, kao nagoveštaj. On je izgovorio nekoliko reči koje nisam razumeo, i ona je odmah skinula šorts i sela na stoličicu u kupatilu, a onda je raširila noge i počela palcem da prelazi preko pičke, imala je već lepo formiranu, ali savršeno glatku pičkicu, u tom trenutku bi, pretpostavljam, jedan pedofil već počeo ozbiljno da se uzbuđuje, i zaista sam čuo kako ovaj sve glasnije diše, i kamera je lako podrhtavala.

Naglo je prešao na drugi kadar, opet je tu bila devojčica, ali u dnevnom boravku. Na sebi je sad imala karirani suknjičak i mrežaste čarape s podvezicama - sve je to bilo malo veliko za nju, mora biti da su u pitanju bili odevni predmeti za odrasle žene, XS broj, pa dobro, stajalo joj je nekako, ali jedva da se kaže. Gore je nosila majičicu, takođe kariranu, koju je vezala na grudima, i tu sam pomislio kako je to na mestu; iako grudi nije imala, ovako se bar moglo zamisliti da ih ima.

Usledio je pomalo zbrkan segment u toku kojeg je on tražio audio-kasetu koju je onda ubacio u radio-kasetofon, nisam znao da to još postoji, ali dobro sad, isto važi i za difender, starinska stvar, dakle. Devojčica je mirno čekala, njihala je rukama. Smučilo mi se kad se pokrenula, očigledno prepoznavši pesmu, ličilo je to na neku disko stvar s kraja sedamdesetih ili početka osamdesetih, Korona, možda, ali devojčica je dobro reagovala, počela je da se okreće i pleše, i tad mi se stvarno slošilo, ne zbog sadržaja, već zbog ugla snimanja, mora da je čučnuo da bi je uhvatio odozdo, mora da je skakutao oko nje kao matori žabac. Devojčica je plesala s istinskim poletom, poneo ju je ritam, s vremena na vreme zadigla bi suknjičak, što bi ornitologu omogućilo vrlo lep uvid u njeno dupence, a onda bi, opet stala pred kameru, raširila butine, stavila dole prst ili dva, pa gurnula onda prste sebi u usta i dugo ih tako sisala, bilo kako bilo, njegovo uzbuđenje je raslo, pokreti kamere postali su sad načisto haotični, a ja sam počeo već malo da se smaram kad se on, u jednom trenutku, smirio, vratio kameru na stativ pa seo na kanabe. Devojčica se onako vrtela još neko vreme, muzika je svirala, a on ju je gledao s divljenjem, već je bio svršio, u intelektualnom smislu, razume se, preostala je i ona fizička dimenzija, pretpostavljam da je već bio počeo da ga drka.

Kaseta je iznenada prestala da se okreće, čulo se kad je škljocnulo. Devojčica se malo naklonila, s nekim ironičnim osmejkom na licu, a onda je prišla Nemcu i klekla između njegovih butina - on je bio spustio pantalone, nije ih skinuo. Nije pre toga pomerao kameru iz ležišta, tako da se nije videlo gotovo ništa - što je u suprotnosti sa svim zakonima pornografskog videa, uključujući onaj amaterski. Činilo se da je devojčica, uprkos mladim godinama, vična ovom zadatku, ornitolog bi, povremeno, promumlao nešto od miline, a mumlanje bi tu i tamo prošarao pokojom nežnom rečju tipa “Mein Liebchen”, i činilo se da mu je neizmerno mnogo stalo do te devojčice, nikad ne bih rekô za jednog tako hladnog tipa kao što je bio on.

Ja sam bio tu, video se bližio kraju, na ejakulaciju, po mom viđenju, nije imalo još mnogo da se čeka, kad začuh škripu koraka na šljunku. Skočio sam sa stolice, svestan da nema izlaza, da nema načina da izbegnem suočavanje s tim čovekom, kao i da bi to suočavanje moglo da bude kobno, mogao bi Nemac odmah da me ubije i da se posle nada da će se izvući, slabe su mu bile šanse, ali je bar mogao da se nada. Kako je ušao u bungalov, trgnuo se, maltene kataleptičan bio je taj trzaj, celim telom je uzdrhtao, u trenu sam se ponadao da će se onesvestiti, ali nije do toga došlo, ostao je na nogama, lice mu je bilo nesvakidašnje crveno.

- Neću vas prijaviti! - zaurlao sam, osetio sam da treba urlati, da samo urlanje može da me izvuče iz ovoga, da bih odmah zatim shvatio da je njemu značenje glagola “prijaviti” verovatno nepoznato, pa sam na sav glas stao da se derem: “Ćutaću! Nikom ništa neću reći!”, pa sam onda više puta, sve tako urlajući, ponovio: “Ćutaću! Nikom ništa neću reći!”, sve vreme lagano se približavajući vratima. Drao sam se tako i dok sam podizao ruke, pa ih raširio pred sobom, kao da mu time stavljam do znanja da sam bezazlen; taj čovek nije bio sklon fizičkom nasilju, to mi je bila poslednja nada, poslednja šansa.

Polako sam išao ka vratima, ponavljajući, sad tišim glasom, u ritmu koji je - nadao sam se barem - omamljujući: “Ćutaću. Nikom ništa neću reći”. A onda, najednom, kad sam prišao na manje od metar od njega, da li sam to ušao u njegov lični prostor, ili šta već, ne znam, on je samo odskočio unazad, oslobađajući mi pristup vratima, i ja sam brže-bolje izjurio napolje, i nastavio da trčim, i nepun minut kasnije bio sam u svom bungalovu, iza zaključanih vrata.