Nije do tebe, do mene je
U samo nekoliko dana iz Evropske unije i njenih najznačajnijih zemalja članica - Nemačke i Francuske - stigle su obeshrabrujuće poruke: proširenja Unije neće biti pre reforme same EU; Kosovo ima podršku da samo odabere način na koji će rešiti problematičan odnos sa Srbijom; neće biti Balkanskog proleća; neslaganja koja deo građana ima sa političkim režimima trebalo bi da se rešavaju u parlamentima. Vlast u Srbiji većinu poruka (osim onih vezanih za Kosovo) primila je pomirljivo, proevropska (postoji li to još uvek?) opozicija se ućutala, desnica likuje.
Opšte raspoloženje dobro odslikava jučerašnji strip Marka Somborca: EU nas je, jelte, šutnula, i još je u tu svrhu iskoristila otrcanu frazu: „Nije do tebe, do mene je“. Mi nismo ništa odgovorili, ni u stripu ni inače.
A i šta smo mogli da kažemo? Znali smo i sami (toliko smo trezvenosti sačuvali za ovih 19 godina) da je naša veza od početka bila klimava, isuviše strastvena i nedovoljno utemeljena u realnosti, da najpre sa sobom moramo da rešimo kuda idemo i šta su nam prioriteti pa da tek onda gradimo zdrav odnos sa tako kompleksnim političkim organizmom poput Evropske unije. Ruku na srce, i ona je tada bila mlađa, energičnija, puna entuzijazma i spremnija na izazove i turbulencije koje takav odnos nužno sa sobom nosi.
Šta sad? Imamo dve opcije. Jedna je povratak u avanturizam devedesetih: snovi o evroazijskom savezu, uniji sa Rusijom i Belorusijom, strasne svađe sa SAD i Zapadom generalno. Ili da se vratimo još dublje u prošlost i oživimo staru vatru sa ljubavima iz Nesvrstanih? Ili da revidiramo odnose sa Turskom, pa nije sve bilo tako loše u tih pet vekova pod Osmanlijama? Što da ne, naši kapaciteti su nesagledivi, svet je postao otvoreno tržište roba i ideja.
Druga je mnogo teža i zahteva uvek neprijatan proces samoprocenjivanja, korigovanja ponašanja i razmišljanja, sveukupno otreženjenje i - a od ove fraze stvarno nema otrcanije - rad na sebi. Ta opcija nas vraća u period pre 2000, kada smo bili najspremniji da se menjamo i kada smo - slučajno ili ne - i bili najatraktivniji partner za EU. Sad bi trebalo da u najboljem maniru knjiga o samopomoći ili ženskih časopisa zaključimo kako je ovde, zapravo, samo jedna opcija ispravna (ova druga, naravno), kako moramo postati samostalna i nezavisna - khm - država, unaprediti inertnu ekonomiju, korumpirano sudstvo i policiju, zatrovane medije, ovu tragikomediju od skupštine... i da ćemo onda možda i uspeti da vratimo staru ljubav.
# Ovaj raskid dobra je prilika da iznova osmislimo sami sebe. Ali ništa od toga, je l‘ da?
Ali, posle dvadeset godina limba u kom smo živeli, to ovoga puta zaista mora biti autentični izbor građana ove zemlje. Ako nije, nemojte da opet ulazimo u vezu a da ne znamo ni sa kim, ni zašto, ni kako. Tako samo gubimo vreme.