DRŽAVNA MUZIČKA TAJNA
RADOJKA I TINE ŽIVKOVIĆ IMAJU ALIBI. PREMINULI SU. ZORICA BRUNCLIK I MIROLJUB ARANĐELOVIĆ KEMIŠ NISU SIGURNO – ZORICA JE BILA NA PRAVOJ STRANI KAO DEO CRVENO-CRNE KOALICIJE, MOŽE VULIN DA SVEDOČI. PA KO SU ONDA HARMONIKAŠ I PEVAČICA – NAJNOVIJI VUČIĆEVI D
... Sumnja pada na Brenu i Sašu Popovića. Oni bolje obavešteni kažu da su svojim očima videli Brenu Nacionale na Sašinim ramenima - podbada ga štiklama i maše teškom topuzinom dok ih iz prikrajka sokoli lično tajkun Dragan Šolak.
A koji je motiv ove estradne zavere protiv estradne politike? Verovatno je Vučić, akumulirajući nepodeljenu narodnu podršku, usput i njima pokupio glasove za „Zvezde Granda“pa bi da mu se osvete. Bilo je za očekivati da na ovaj atak uzvrati Vučićev medijski pretorijanac sa svojim „Pinkovim zvezdama“, ali predsednik je odlučio, kao i mnogo puta do sada, kada ale i vrane navale, da se brani sam pa je zaseo u jutarnji ružičasti program i opleo. Po Muji koji udara u šargije, Šekiju koga je Brena dovela do prosjačkog štapa, Mikiju Mići, Bati, Bati, Bati, Bobi, Bobi, Bobi... i ostalim članovima neprincipijelne harmonikaško-pevačke koalicije koja bi da ga mimo izbora sruši s vlasti?
Šalimo se, nije, mada mu je priča bila na nivou stihova ove novokomponovane papazjanije od Breninih hitova, samo sa mnogo opasnijim reperkusijama po ozbiljnost države i njene tajne službe. Predsednik je uživo u televizijskom studiju čitao poverljiva dokumenta Bezbednosno-informativne agencije sa oznakom „državna tajna“kao da čita vremensku prognozu, a sve u cilju da upečatljivo posvedoči kako je 24 godine prisluškivan. Pa je nabrajao imena sudija, načelnika službe, imena onih koji su prisluškivani, zajedno sa stranim diplomatama, sve onako đuture kao da priča o Drobnjakovim rakijama i Babićevom letovanju. Nesvestan (još gore ako je bio svestan) posledica sopstvenog čina, ređao je papire i imena, dok su ozbiljni ljudi (pretpostavimo da u Službi ima i takvih) držali glavu među šakama, mereći razmere štete koju im je upravo pravio predsednik države lično.
Ta otužna priča sa ukusom svastikinog buta i kljukane dinastije otkrivala je usput i da su agenti “natrčavali” na Vučića dok je razgovarao sa bezbednosno interesantnim personama, što je on manipulativno predstavio kao trik bezbednjaka: hoće reći, oni su njih i stavljali na mere ne bi li tako izokola prisluškivali njega.
Šta je Vučić hteo sa ovim performansom da pokaže?
Ako mu je namera bila da demonstrira kako je Služba bila zloupotrebljavana od politike – što se manje-više zna, morao bi da odgovori i na pitanje o čemu se radilo tog jutra dok je on pred kamerama mahao papirima sa oznakom “top sikret”? Na koji je to način on došao u posed tih dokumenata ako nije zloupotrebom?
Tačno je da je kao predsednik mogao da skine oznaku tajnosti sa njih, ali je još tačnije da Zakon o tajnosti podataka precizno kaže da se to isključivo radi „ako je to u javnom interesu ili zbog izvršavanja međunarodnih obaveza”. Koji je to, onda, javni interes i međunarodna obaveza iziskivala tu iznimku i istresanje bezbednosne fascikle pred široki auditorijum u jednom jutarnjem programu? Nećemo ga naći ni uz pomoć onog Habla, osim ako Vučić nije sopstveni, i to onaj dnevnopolitički i marketinški interes izjednačio sa javnim, za šta nam ne treba moćni teleskop: možemo to zaključiti i sa minimumom zdrave pameti. Osim toga, čovek juče reče da bi to uradio i da nema zakona. Bila je to, dakle, predstava čoveka koji je odavno sebe poistovetio sa državom, pri čemu je sopstvenu važnost projektovao i u prošlost kada je bio tek partijski potrčko kod Vojislava Šešelja a potom i renegat radikalske vere. I kad smo kod prisluškivanja i Šešelja, kako Vučić jednom ne dođe u jutarnji, podnevni ili noćni program da demantuje vojvodinu priču o tome kako je Vučić kupio opremu za prisluškivanje za 35.000 evra i prisluškivao stranačke telefone, pa transkripte prisluškivanih razgovora - između ostalih i one Tomislava Nikolića sa tadašnjim predsednikom Borisom Tadićem - nosio njemu u Hag? Čini se da je taj angažman (ako je istinit, jer Šešelju se ne može blanko verovati) daleko problematičniji od onog što je radila državna služba kojoj je to posao. U suštini, bio je to još jedan jeftini spektakl koji može skupo da košta službu bezbednosti i na unutrašnjem i na međunarodnom planu, a koga ne bi ni bilo da prethodno opozicija nije natuknula nešto o tome kako je vlast nelegalno prisluškuje. Ili da je upalila stupidna priča o harmonikašu i pevačici sa naslovnice provučićevskog tabloida u kojoj je bio tačan jedino nadnaslov, njihova omiljena imbecilna poštapalica: „Ludilo mozga“. Stvarno, ludilo!
DA JE UPALILA HARMONIKAŠKA AFERA, NE BI NI BILO PRIČE O PRISLUŠKIVANJU