KUPILI SMO KNJIGE, NEMAMO ZA OBUĆU
Siromaštvo pritislo dva brata i sestru Milićević iz Užica
Raspust je, a mi ne možemo ni fudbal da igramo. Imamo samo po jedan par patika i bojimo se da će nam pući ako jako šutnemo loptu. Treba nam nešto da obujemo u septembru kada krenemo u školu, objašnjava nam osmogodišnji Vasilije zašto su on i njegov brat po lepom vremenu u kući.
On sa mamom Ivanom, bratom blizancem Nemanjom i desetogodišnjom sestrom Tijanom živi u Užicu, u tridesetak trošnih kvadrata, u jednospratnoj zgradici pravljenoj posleratnih godina, pod čijim krovom su još tri stana. U njihovom se sve raspada. Život im nije bio tako gorak sve do prošle godine. Nisu imali mnogo, ali im je bilo lakše. Onda je u oktobru prošle godine njihov tata Miladin iznenada preminuo. Sada preživljavaju sa 22.000 dinara, koliko je ukupno dečji dodatak i porodična penzija.
- Majka je brala maline i zaradila nam za knjige,
ali nema dovoljno za novu obuću. Bicikl da vozimo ne možemo, pokvaren je. Kad je kiša, još je gore. Ne možemo da gledamo televiziju jer nam je isključena zbog neplaćenih računa za kablovsku. Kompjuter je neispravan pa ni uz igrice ne možemo da se zabavimo - “kao veliki” nastavlja Vasilije.
Upozorio nas je osmogodišnji Vasilije, čim nas je, kao pravi užički domaćin, dočekao na kućnom pragu, da ne sedamo na trosed i ne prolazimo pored ormara.
- Nikako na trosed, popucale su opruge. Pazite na ormar, mogu vrata da vam padnu na glavu, kao meni pre neki dan kad mi proleteše pored nosa. Sve je razvaljeno i klimavo, jedva se drži - objašnjava dečak dok nas usmerava kuda da prođemo.
U stopu ga prati Nemanja. I on priča kao da se pravda.
- Ako osetite vlagu, to je od trulih zidova, podova, nameštaja. Ni promaja koja duva kroz dotrajale prozore ne može to da osuši. Vodite računa da se ne spotaknete, imamo rupe u podu, laminat je baš star, a mama je skinula tepih jer je pocepan. Bolje je tako zbog mene jer
Tijana je niska za svoje godine. Zbog problema sa rastom, trebalo je ovog leta da prima hormone, ali majka nema novca da je vodi u Beograd
sam astmatičar, da ne udišem prašinu. Sa rupama na zidovima je lakše, njih smo zaklonili nameštajem da nam ne duva kroz sobu - nabraja Nemanja.
Sestra Tijana prekorno pogleda braću. Nije navikla da se bilo kome žale. Ona je tiha, nenametljiva devojčica. Niska za svoje godine.
Zbog problema sa rastom, trebalo je ovog leta da prima hormone, ali majka nema novca da je vodi u Beograd.
- Nemamo para, šta ćemo, mama ne radi. Sramota me je da dovedem drugarice u kuću jer je unutra tesno i sve je staro. Nove su samo ove fotelje, a njih nam je poklonio jedan čika i u njima spavamo. U frižideru nema ništa osim paprike i ponekog jajeta. I taj polovni frižider smo dobili, i zamrzivač su nam dali neki dobri ljudi - jada nam se devojčica.
Ničim, baš ničim ne mogaše
Ako osetite vlagu, to je od trulih zidova i podova. Rupe na zidovima smo zaklonili nameštajem, da nam ne duva kroz sobu, pričaju deca
da nam se pohvale deca. I ono što im je ispravno u kući odavno je vreme pregazilo. Nemaju ni kuhinjski sto, njih troje i majka ručaju za jednim malim. Tijana je vrlo dobra učenica, bolje bi joj ocene bile, reče, kada bi imala radni sto, makar jedan da ga deli sa braćom. Sada domaći radi na dasci. Sedne u fotelju, uzme dasku, položi je ispred sebe naslanjajući je na fotelju i dohvati svesku i olovku.
- Nezgodno je, ali drugog načina nema - još tiše nego što je do tada pričala reče ona.
Majka Ivana ih tužno gleda i još tužnije nastavlja:
- Radila sam na zameni u jednoj školi kao čistačica neko vreme, ali nije dugo potrajalo. Od tada nemam zaposlenje. Ne bih se libila ničeg da radim samo kada bi mi neko ponudio nešto. Možda, ako bude kakvog poziva, odem u nadnicu, da obezbedim deci sve za septembar. Prehranjujem decu pozajmicama, a do kada ću moći – ne znam, dugovi se samo gomilaju priča Ivana.
Grlo joj se steglo, ućuta. I nama je teško, ostali smo bez reči, izađosmo iz sobička s jedinom mišlju - i ovo je porodica kojoj treba naša pomoć.