Bojkot, najskuplja srpska reč

MNEBOJŠA KRSTIĆ

ilan Antonijević je bacio novu svetlost na pregovore vlasti i opozicije kada je rekao da su se odvijali po „Četam haus“pravilu (da nema medija i da se kasnije ne govori o detaljima sastanka). Srbima

Četam haus nije blizak temperamentu. Daleko više bi im prijalo da se odvijaju po principima markiza od Kvinzberija. Ljubitelj filmova Džona Forda zna da je markiz ustanovio principe plemenite veštine zvane boks. Četam haus je ipak okupio dve još malo pa zaraćene strane pod jednim krovom. To je jako dobro. Smanjuje pritisak u društvenom ekspres loncu i nagoveštava povratak političkih aktivnosti u normalne političke tokove. Naravno, ono što deluje da hoće ne mora i da se desi. Naime, posle sastanka digla se kuka i motika „građanske“javnosti koja je učesnike skupa s opozicione strane optužila za izdaju. Potom su se opozicioni pregovarači grčevito branili od optužbi. A morali su zato što su postali zavisni od budala i ekstremista. Zahvaljujući dugotrajnom nemanju politike i svojoj hroničnoj nekompetentnosti izgubili su normalne glasače i spali na malobrojne hard kor zilote željne krvi. Sve greške stignu na naplatu. Ovo je bila jedna. Uradiš nešto što bi u svakoj demokratskoj zemlji bilo rutinska stvar - razgovaraš s protivnikom o izbornim uslovima, a gomila tvojih navijača koji za sebe drže da su građani, časti te uvredama i psovkama, ne zbog nečeg što si rekao, već zbog činjenice da si s nekim razgovarao umesto da ga ugrizeš ili pljuneš. Ali, ne bi bilo fer svu krivicu svaliti na histeričnu publiku koja opozicione radnje vrši na Tviteru. Kakvi lideri takva i publika. I obrnuto.