Ser Bobov DŽEZ

Dva se pitanja vezana za nastup Boba Geldofa na Nišvilu odmah nameću: otkud to da je najavljen kao “prvi put u Srbiji” i drugo, važnije, šta će on uopšte na džez festivalu i to kao glavna zvezda.

BOB GELDOF PREŠAO je dug (krivudav) put od ćudljivog pankera iz predgrađa Dablina do kontroverznog viteza-humaniste-biznismena teškog desetine miliona funti, a taj put teško da se ikada i dodirnuo sa džezom. Svetski poznato ime postao je, moglo bi se reći, zahvaljujući deci.

“NE VOLIM PONEDELJKE”

Sa bendom “Boomtown Rats” (po dečjoj bandi iz “Puta do slave” Vudija Gatrija) snimio je dva albuma i imao jedan hit (“Rat Trap”) pre nego što je devojčica Brenda En Spenser iz San Dijega, Kalifornija, jednog jutra 1979. ponela pištolj u školu, ubila direktora i domara, a ranila osmoro dece. Upitana zašto, rekla je: “Ne volim ponedeljke. Od ovog će dan malo da živne”. Geldof je ekspresno, sa klavijaturistom Džonijem Fingersom, napisao “I Don’t Like Mondays” i ta pesma ih je dovela na vrhove top-lista. Od tadašnjeg hita Geldof i danas ubira tantijeme. Brenda En je i danas iza rešetaka.

Rat sa establišmentom u svojoj zemlji, izazvan time što je Geldof “javno prozivao nacionaliste, srednjovekovnu zadrtost klera i korumpirane političare”, pa im je bilo “zabranjeno da sviraju u Irskoj”, bend je rešio selidbom u London i singlom “Banana Republic”. Ali se mnogo šta ubrzo promenilo.

LIVE AID

Dok su se pankeri i novotalasni bendovi skloni levici obračunavali sa rasizmom i putovali po Britaniji, još rovitoj od Foklandskog rata, svirajući za štrajkače pod Tačerkinom “čeličnom pesnicom”, BBC je u udarnom terminu prikazao reportažu iz Etiopije, o “biblijskoj katastrofi u 20. veku” sa, pokazaće se, više od 1,2 miliona žrtava gladi u toj afričkoj zemlji. Geldof se tad upustio u misiju. Sa Midžom Urom (“Ultravox”) napisao je “Do They Know It’s Christmas?” i prionuo na posao za kakav mu je bilo potrebno mnogo energije, a i živaca: da pop i rok zvezde sa naslovnih strana uvuče u “Band Aid”, da tu pesmu horski otpevaju, pa da novac od prodaje singla pošalje u Afriku. Sve to ponoviće se u Americi sa “We Are the World” (napisali su je Majkl Džekson i Lajonel Riči). Usledio je “Live Aid”, dobrotvorni koncert održan istovremeno na londonskom Vembliju i stadionu JFK u Filadelfiji, a živi prenos pratilo je 1,9 milijardi ljudi. (Doprinos toj globalnoj priči dali su i muzičari iz SFRJ okupljeni u “YU rok misiju” oko pesme “Milion godina”.)

Britanski NME je “Do They Know It’s Christmas?” propratio samo jednom rečenicom: “Milioni muzički mrtvih zvezda napisali su i izvode trulu pesmu sa pravim motivima”. Pa, ipak, taj muzički tanak singl je zbog “pravih motiva” samo u Britaniji prodat u 3,8 miliona primeraka, a bilans direktno povezan sa dva koncerta procenjuje se na 150 miliona funti.

Ali namere i ishodi ne idu uvek ruku podruku, pa su usledile i kritike. Primećeno je da na koncertima “rok aristokratije” za pomoć Africi nije bilo muzičara iz Afrike, a da su pravi benefit imale velike diskografske kuće jer im se na račune slivao novac od naprasno povećane prodaje ploča zvezda uključenih u “Live Aid”. Ukazujući na to, britanski bend “Chumbawamba” je debi ploču nazvao “Pictures of Starving Children Sell Records” (1986). Analitičari su isticali i da je “Band Aid” bio “površni spektakl osmišljen da skrene pažnju sa pravih (političkih) uzroka gladi u svetu”, a novinari su, prateći tokove novca, pisali da je znatan deo pomoći poslat u Etiopiju (pod diktaturom Mengistua Hejle Marjama) iskorišćen za - kupovinu oružja.

Geldof, koga su sa bine na Vembliju na ramenima izneli Pol Makartni i Pit Tauzend, nije se mnogo obazirao na to, a i danas ga takve opaske zabavljaju. Njemu je kraljica Elizabeta dodelila 1986. titulu viteza, objavio je u 35. godini bestseler autobiografiju “Je l’ tako?” i razišao se sa bendom. Pre 15 godina izneo je i neku vrstu nastavka “Live Aida”, seriju koncerata nazvanih “Live 8”, ne bi li muzičari privoleli lidere zemlja Grupe 8 da “pošalju siromaštvo u istoriju”. Palicu “glavnog pop humanitarca” preuzeo je Bono Voks (U2), imenovao je Geldofa za savetnika, a od spoja popularne kulture i aktivizma napravio u mnogo čemu parodiju.

MANJE MUZIKA, VIŠE BIZNIS

Nakon “Band Aida” (i besomučno ponavljanih verzija singla), Geldof se vrhovima top-lista približio 1989. sa “The Great Song of Indifference”, jašući na talasu interesovanja publike za spoj keltskog folka sa rokenrolom kakav su koju godinu pre svetom proneli “The Pogues”, a decenijama ranije stari majstor Van Morison. Sve dalji od muzike, sve bliži biznisu, Geldof je pokrenuo TV produkciju i otvorio firme, neke i u Africi, a u skladu sa novim milenijumom novac ulaže i u razoj softvera (jedan od njih neka je vrsta e-dnevnika koji roditeljima javlja da li su im deca u školi, da li su bezbedna, jer... Brenda En.) U međuvremenu je prepakivao stare pesme u kompilacije i boks-setove, a poslednji album objavio je 2010. - “How To Compose Popular Songs That Will Sell”.

U Africi se, znaju to i misice, rađaju nove generacije gladne dece, a novinari “Sandej tajmsa” su 2012. izbrojali 25 miliona funti na Geldofovom računu. Taj iznos danas je, veruje se, znatno veći. Sa svim tim na umu, teško je oteti se utisku da je ser Bobov odnos prema zemljama trećeg sveta otprilike onakav kakva je njegova obrada “Redemption Song” spram Marlijevog originala.

PRVI PUT U SRBIJI

Geldof je, nek bude i ovde zabeleženo, nastupio u Beogradu 1996. godine, sa balkona Skupštine grada. Tome je, prema tadašnjim procenama, svedočilo 20.000 ljudi. U Pionirskom parku obreli su se i oni koji su još kao tinejdžeri nabavili “I

Geldof je, nek bude i ovde zabeleženo, nastupio u Beogradu 1996. godine, sa balkona Skupštine grada

Pitanje otkud Geldof kao glavna zvezda džez festivala, dakle, više je za razne “magove marketinga”

Don’t Like Mondays”, oni koji su je čuli otprilike kad i “The Great Song of Indifference”, a mnogi su prosto bili privučeni prilikom da vide svetsko ime jer su poznati muzičari retko pohodili izolovanu Srbiju, pa još i besplatno. Geldof je taj nastup zvao “dobrotvornim koncertom”, a aparatčici Miloševićevog režima “poklonom”.

Oni sa kojima smo po najavi Geldofovog dolaska na Nišvil pričali o njegovom beogradskom nastupu pre interneta u širokoj upotrebi u Srbiji, a znamo da su bili u parku one večeri, sećaju se da je Geldof svirao, ali ne i same svirke. A ta varljivost sećanja ne može se pripisati samo kojekakvim “zozovačama” u rukama svedoka u masi. Pre će biti da je nastup bio bled. Otud je nekome od organizatora Nišvila moglo da deluje kao da ga nije ni bilo. Nadajmo se da je to “prvi put u Srbiji” iz najave za Nišvil, što su horski preneli brojni mediji iz ove 5G ere, tek greška nastala iz površnosti, a ne loš promoterski trik da se “pojača” značaj glavnoj zvezdi festivala. Džez festivala.

ASOVI I DŽOKER

Izvođači drugih žanrova, pa i rok muzičari, nisu retkost na džez festivalima. (Džo Džekson je, primera radi, ove godine svirao u okviru jednog od programa NSJ). Ali da budu nosioci festivala ipak je rešenje kakvo izaziva upitne poglede iskusnije publike. Za Geldofa to važi tim pre što je poslednji (nezapažen) album objavio pre skoro celu deceniju. Otkud onda on kao glavna zvezda, nije pitanje za ser Boba. (On bi pre trebalo da odgovori za kakvu ga to utaju poreza na Mauricijusu prozivaju mediji.)

Na to pitanje ne mora da odgovori ni Ivan Blagojević. On s punim pravom može da kaže da festival, a ove godine je 25. Nišvil pravi i vodi vazda se dovijajući za pare, pa zove koga hoće i može. I ne treba mu stajati na muku, tim pre što je pokazao da ume da radi to što radi, često i preko sopstvenih mogućnosti. Mogao bi i da mirne duše kaže da je bio doveden u situaciju da žrtvuje neke od 300 programa (!), a mnogi od njih su besplatni, ne bi li “pojačao glavnu binu”, pa da Geldofa prebaci “bočno”, ili da se, eto, osloni na njega kao na glavnu zvezdu. A Geldofa “spasiteljem” smatraju, izgleda, još samo liberalne demokrate na Ostrvu predlažući mu da obnovi “Bend Aid”, ovaj put zarad “jačanja nacionalnog jedinstva” u postbregzitovski podeljenoj zemlji (laburisti bi u toj ulozi radije videli Elis Nuter iz “Chumbawamba”, a torijevci pop duo “Dollar”). Pitanje otkud Geldof kao glavna zvezda džez festivala, dakle, više je za razne “magove marketinga”, a pre svega za članove komisija za podelu javnih para. Jer, stavljanjem Nišvila na turističku mapu i listu “festivala od nacionalnog značaja” podignuta su i očekivanja. Zato je neshvatljivo da u troškovima organizacije festivala, a Blagojević kaže da sve košta 79 miliona dinara, dva ministarstva učestvuju sa jedva pet miliona, odnosno 3,6 miliona dinara manje nego 2018. Samo da njihov odgovor ne bude izvučen iz refrena Geldofove poskočice: “Briga me za sve”.

Ali da ne ispadne ni da je sve u parama (jer nije): organizatori, a pre svega publika, na jubilarnom Nišvilu mogu da računaju i na nekoliko asova, među kojima su Lari Vučković i pet dobitnika “Gremija”. A tu je i ozbiljan džoker. Ime mu je Mejsio Parker.