Kad pukne žena
Piše Radosavović
ZAPALILA JE NAOPAKO cigaretu i u pluća uvukla dim filtera koji gori. Gorak ukus u ustima podudarao se sa onim što joj je u duši. Pogodilo ju je jako kad je čula priču o sebi. Znala je da, kad je čak do nje doputovalo, to znači da je priča obišla čitav Beograd. Reči su prošle kroz uši i srca onih koji se slade tuđom mukom i sramotom, a takvih nema malo. Pun ih je grad. Akteri priče su ona, njen i dalje zakonski suprug i njegova ljubavnica. Neka, navodno, jedna od mnogih. Priča kaže kako je ona pronašla svog muža, kriminalca što ga odmilošte zovu biznismen, u krevetu sa ljubavnicom, a muž je upitao: “Oćeš ti da veruješ svojim očima ili onome što ti ja kažem?”. Kažu i da se ljubavnica nasmejala kvarno, a da se ona okrenula i otišla. Pokunjeno.
Ljudi veruju u tu priču da ona veruje više mužu nego svojim očima. Tako se pričalo u gradu, a nju je žuljalo što to nije istina baš u potpunosti. Ona zna da je njen muž fukara, da sigurno ima neke ljubavnice, da proživljava drugi pubertet, uveče šmrče i dolazi kući kasno ili nikako. Godinama ga nije pitala gde je bio i šta je radio. Zna ona da on sigurno uz skupa vina i tompus s vremena na vreme opali i neku tinejdžerku ili pevaljku. Ipak, nije on jak do te mere da joj servira takvu rečenicu. Ali čim grad veruje u priču, čim prolazi kao istina, to je dokaz da je ona slaba, i da se to ipak može desiti pre ili kasnije. Ako ljudi veruju u njegovu moć, onda je on zaista moćan.
Zato je ona na svoj pedeseti rođendan iznenada izašla iz svog dobrovoljnog kućnog pritvora punog velikih ekrana, skupih flaša pića, kožnih fotelja, mermera i prozaka.
Svega pola sata joj je bilo potrebno da se sredi, dozove staru sebe i u ogledalu opravda svoj nekadašnji nadimak Boginja. Bila je mis, istina jednog kantona, ali bila je najlepša nekad. Zato je i koračala kao nekad, samouvereno, kao general pred postrojenom vojskom. Duga kosa plesala je svakim korakom na njenim leđima. Odvezla se taksijem do zgrade kazina u kojoj stoluje njen i dalje zakoniti muž pred bogom i pred narodom. Prošla je pored obezbeđenja i ne obrativši im se i otvorila masivna tapacirana vrata njegove kancelarije bez kucanja. Nije ga bilo u fotelji za ogromnim drvenim stolom. Nije ga tu ni očekivala. Njegova kancelarija imala je još jedna manja i neupadljiva vrata koja su vodila u spavaću sobu. Takve sobe zovu “jebarnik”, a ona nikad nije dozvolila sebi da izgovori tu odvratnu reč. Kad je ušla unutra, na jakim maljavim grudima njenog muža ležala je mlada uspavana ženska glava. Zatekla je ono što je očekivala, iako ženska glava nije bila ni približno lepa kao što je ona zamišljala. Muž nije ništa rekao, iako je ona sačekala par sekundi da vidi hoće li otvoriti usta. Ćutao je. Izvadila je iz torbice pištolj, italijansku “beretu 6,35” stilizovanu za žene, pištolj koji, iako mali, jedva je stao u njenu torbicu. Nisu joj se tresle ruke, nije bila histerična ni ishitrena. Kao da je na vojnoj vežbi u streljani, spretno je repetirala pištolj i uperila u muža. Njegova gola pratilja je vrištala, ali nije je udostojila pogleda. Njoj ona nije bitna. Ciljala je njega. Pucala je samo jednom, pravo u koleno. Besprekorno precizan hitac u sredinu čašice. Čulo se kako zrno probija kožu i mrvi hrskavicu. On je tupo jauknuo. Više je zarežao nego kriknuo. Do poslednjeg trenutka on je bio siguran da neće pucati. Da ne sme, ne u njega.
Spakovala je pištolj nazad u torbicu kao da je kutija cigareta. Izašla i sela u taksi koji je čekao. Vratila se kući, a sinovi su već sve čuli i dojurili do nje, jer čuo je ceo grad.
Sinovi su biznismeni, već krenuli očevim stopama, na dobrom putu da postanu isto što i on, bahata fukara koju kući čeka žena. Oni nisu toliko voleli oca koliko su ga se plašili. Na jednostavno njihovo pitanje “Zašto?”, majka im je rekla:
“To vam je poklon od mene za moj rođendan, da ga se nikad u životu ne plašite. Setite se toga kad god oca vidite kako šepa”.
Gorak ukus u ustima podudarao se sa onim što joj je u duši. Pogodilo je jako kad je čula priču o sebi