Život na Balkanu je toliko maštovit da ga nijedno umetničko delo ne može nadmašiti
Naši političari ne razmišljaju o ljudima kojima upravljaju ni o njihovom boljitku, oni razmišljaju o svoje sledeće četiri godine, a to su stvari koje se vrlo često međusobno isključuju, kaže čuveni reditelj Vinko Brešan, član žirija 33 Filmskog festivala
RAZGOVOR SA POZNATIM rediteljem koji je svojim filmovima “Svedoci”, “Sveštenikova deca” i drugim, uključujući i zasad poslednji “Koja je ovo država”, osvojio i publiku i kritiku, rađen je u Herceg Novom na početku Filmskog festivala (1-7. avgust), gde je u žiriju glavnog takmičarskog programa.
Prijatno, toplo prepodne. Prostrani festivalski pres centar je i mesto okupljanja, druženja, razgovora, poprište kinematografskih tema i dilema, kao i uvida u suvu realnost u kojoj, kako to Brešan kaže, “propadamo sa smeškom”…
Srećemo se u dogovoreno vreme i sedamo za izdvojeni sto…
Ležeran, susretljiv, duhovit… U neobaveznom tonu podsećamo se našeg prošlogodišnjeg susreta na privatnom ručku koji je u Puli priredio Igor Galo, gde je bila Milena Dravić, i intervjua u kojem smo govorili o filmu koji je tada radio, a sada osvaja nagrade i beleži visoku gledanost “Koja je ovo država”... Iskustvo je pokazalo da to zapravo nije pitanje nego krik i da ovo ostvarenje u kojem se pretapaju tri priče - o suicidnom generalu, ministru u raljama politike, i četvorici penzionera u nastojanju da ukradu Tuđmanov kovčeg - u srži humora i apsurda nosi tugu i očaj ljudi kojima sistem isisava i budućnost i život sam.
Činjenica da je član žirija inicira pitanje njegovog uvida u kinematografiju ovih prostora:
- Mislim da niko ili malo ko ima kompletan uvid. Kao autor povremeno vidim neke od filmova koji se rade na ovim prostorima. Raznolike su, i sve su iznikle iz nekadašnje jugoslovenske, što jeste dobar preduslov za saradnju, za kooprodukcije. Ta raznolikost je prirodna. Počev od toga da je reč o različitim generacijama; na ovim prostorima deluju autori od Veljka Bulajića, kome je preko 90, do mladih, kao na primer Nikola Ljuca, i još mlađih. Po godinama šareno društvo, što je, naravno, dobro. Ako bi trebalo izvući neku zajedničku nit, onda se ona prepoznaje u tome da na ovim prostorima - bez obzira da li se radi o dramama, tragedijama, trilerima... - gotovo uvek postoji doza specifičnog humora koji nas na određeni način razlikuje od okruženja. Recimo, rumunski filmovi su sjajni, to je kinematografija u usponu, ali humor nije njeno obeležje. I mene to raduje. Crno je crno ako ga možemo komparirati sa belim, ako tragediji date dašak humora, ona postaje još jača...
6pomenuli ste Veljka Bula jića, velikog majstora parti zanskog filma. Kako danas gledate na nešto što se zove ideološki film?
- Ne bih nazivao ideološkim filmom. Jer, ideologija implicira propagandu, a dobar film to nikad nije. Dobar film nadrasta svaku ideologiju. Kad gledamo “Bitku na Neretvi”, to je pre svega duboko antiratni film koji ima ozbiljne filmske kvalitete.
Nije li film “General” Antuna
9rdoljaka, koji je nedavno otvorio Pulski Iestival, izno va otvorio pitanje odnosa ide ologije i Iilma?
- Društvo hrvatskih filmskih reditelja je još u martu odlučilo da bojkotuje Pulski festival. Smatramo da kao nacionalni filmski festival ne odgovara potrebama autora, da to nije mesto okupljanja, nije mesto razgovora o sadašnjosti i budućnosti hrvatske kinematografije, o onom što bi trebala biti, o analizi problema koje ta kinematografija ima... Nego, mesto gde se puštaju filmovi, autori se poklone, na kraju se podele nagrade i gotovo. A to nije nešto što nas zadovoljava, tako da smo ga bojkotovali. Prema tome, za mene Pulskog festivala ove godine nije bilo (smeh). Niti sam tamo bio niti znam o tome. Kad bih kometarisao bio bih licemer jer ne možeš bojkotovati i komentarisati u isto vreme.
$li jeste bio vaš Iilm koji je, nakon raznik nagrada i pri znanja, osvojio i publiku u Puli...
- Ni to nemam pravo komentarisati. Moj film je tamo bio jer moj producent ima obaveze prema HAVC-U i kinemtaografskom sistemu. Da sam mogao ne pustiti film, ja ga ne bih pustio. Ali to nije bilo pitanje volje nego poštovanja pravnih normi.
.ad smo prošlog leta radili razgovor rekli ste mi da je u ovom Iilmu, koji ste tada radi li, apsurd u glavnoj ulozi, kao i da realnost u kojoj živimo na dilazi apsurd…
- Stvarnost pretiče. To je problem nas kao autora. Scenarista Mate Matišić i ja smo namerno smišljali preterane situacije, hteli smo da bude toliko preterane da budemo evidentni u izmišljanju. Ali dok smo mi to snimili, izmontirali i završili, apsurd realnosti nas je pretekao. Tako da je u trenutku premijere to bio jedan realističan film. Gotovo dokumentarni… Na ovim prostorima apsurd je brži nego što mi to možemo dobaciti, tako da ako ja u filmu preterujem, na dan premijere se ispostavi da prikazujem stanje tačno onako kako jeste, bez stilizacije.
-edan od tokova Iilma prati četiri prostodušna čoveka, četiri penzionera koja kra du kovčeg Franje Tuđmana iz grobnice ....
- Oni to rade naprosto uvidevši da je to jedini način kojim bi oni mogli uspeti u svojoj nameri, a koja ni u čemu nije sporna. Ta logika nije čak ni tako kriva (smeh). Oni su očajni ljudi, te naprosto sve što naprave je gotovo opravdano. Ništa im ne možete zameriti.
1a Pulskom Iestivalu je sce nograi rekao da ste imali pro blemdanapraviteautentičan kovčeg jer je na svim doku mentarnim Iotograiijama i snimcima sa Tuđmanove sa Krane prekriven zastavom, što vas je odvelo do čoveka koji ga je pravio, a onda se is postavilo da je pravio i za 6lo bodana Miloševića…
- Tako je. Hteli smo da kovčeg Franje Tuđmana bude onakav kakav je zaista bio. Što se ispostavilo kao problem, a kada smo našli čoveka koji nam ga može rešiti, koji ga je pravio, rekao nam je da je pravio i za Slobodana Miloševića. To vam je Balkan…
Mogli bismo reći da to ni naj maštovitiji reditelj ne bi smi slio?
- Život je toliko čudan, maštovit, pa ajmo reći na neki način i zabavan, pogotovo na Balkanu, da ga nijedno umetničko delo ne može nadmašiti.
9ratimo se dukovitosti koja je žila kucavica vašeg redi teljskog rukopisa, scenarija vašik Iilmova koje potpisuje Mate Matišić, sarađivali ste i sa ocem, našim čuvenim stvaraocem Ivom %rešanom. Dukovitost vam je u krvi?
- Budući da smo otac i ja različite generacije, ima razlike u tom humoru. A zajedničko mu je - Mediteran.
.azali ste da ste Meditera nac i %alkanac?
- I jesam. To su dve vrste humora koje se dotiču, prepliću, dopunjuju... Naravno, bio bih bukovo drvo da odrastem u kući Ive Brešana, a da bar nešto ne pokupim.
1isu li upravo akutne druš tvene teme ono što vi Ioku sirate u (svim) svojim filmo vima?
- Neki reditelji su okrenuti ličnom, unutrašnjem, ja sam od one vrste autora koji imaju potrebu govoriti o pitanjima koja tište ljude oko mene, žuljaju sve nas, da ispričamo neke priče koje nas se u tom trenutku istinski tiču. I ja nisam brz od filma do filma. Divim se autorima koji svake godine prave film. Nisam taj. Meni treba par godina da sazri to što hoću da kažem, a da ću ako ne kažem - umreti. Svaki moj film je ili ću ga uraditi ili ću umreti, nema između. Film je, naravno, zanat, zanimanje, posao, ali u mom slučaju je i pitanje života i smrti.
Ostanimo, ipak, kod života. U kakvoj mi to realnosti ži vimo? 6koro ste rekli da je sloboda regresirala...
- To ne moram ja reći, kupite novine pa čitajte, pogledajte medije... Živimo u vremenu u kojem je pristup informacijama postao enormno brz, ima ih na sve strane, a ljudi su, gotovo proporcionalno, sve zatvoreniji, zatupljenost napreduje sličnom brzinom… Paradoksalno, ali je činjenica. Društvene mreže služe za izražavanje enormne mržnje, netrpeljivosti... Čovek je svu tehnologiju koja bi trebala i mogla služiti za dobro, teško zloupotrebio. Godine 2012. pitao me je jedan novinar da komentarišem tada aktuelnu temu da kalendar naroda Maja predviđa da će 2012. biti smak sveta. Odgovorio sam: “Nismo mi te sreće”. Ima da se zlopatimo stolećima na ovoj kugli koju smo sami napravili i pravimo užasnim mestom.
$ šta je to što na ovim pro storima karakteriše naš kontekst?
- Nered, neorganizovanost, apsurd… Vrlo je teško, gotovo nemoguće uhvatiti repere, odrednice… Zato u toj neuređenosti vrlo lako uspevaju ljudi koji lažu, kradu, čak vrlo otvoreno. Oni zauzimaju najveće pozicije, imaju najveću moć. Tako da je ovo zapravo vrlo nesrećno vreme. Pitanje je u šta će se sve skupa izroditi, ali da smo krenuli u vrlo neugodnom i opasnom smeru - jesmo.
Ģta u svemu tome rade naše političke elite?
- Oni ne razmišljaju o ljudima kojima upravljaju, a još manje boljitku, oni razmišljaju o (svoje) sledeće četiri godine. A to su dve različite stvari koje se vrlo često međusobno isključuju.
Ideologija implicira propagandu, a dobar film to nikad nije. Dobar film nadrasta svaku ideologiju