Tradicija monologa

Artikulisan govor je jedna od temeljnih razlika ljudi i ostalih živih bića. Svest da ljudi svoje razlike treba da rešavaju razgovorom, a ne motkom razlikuje civilizovana i ona druga društva. Sposobnost da se razgovorom dođe do jasne opšte saglasnosti oko toga kako kanališemo nesaglasje je temelj demokratije i konstitucionalizma iznad svega. (...) Srbija ima fantastičnu tradiciju

monologa i odbijanja razgovora onih koji ne dele iste poglede na svet. Samo od ponovne uspostave kakvetakve hibridne demokratije 1990. godine, svaki ljubitelj monologa i vređanja mogao je uživati u tome koliko je SPS želeo da svaki dijalog pretvori u lov na izdajnike, a opozicija u lov na komunjare. DOS, a kasnije DS/DSS su imali fantastične doprinose kulturi nedijaloga jer je svako od njih isključivao grupe koje nisu dostojne da budu deo razmene mišljenja. SNS kao strana koja je najmanje 22 godine proglašavana nedostojnom, virusom i krezubom je, naravno, sledila srpsku tradiciju i na dijalog gleda jednako kao i oni pre njih. Dijalog nam, ako smo ozbiljna zemlja, treba iz najmanje četiri razloga. Dijalogom se dogovoramo kako se tačno civilizovano ne slažemo. Dijalog nam daje i odgovor na pitanje šta je to oko čega se svi iole normalni slažu. Dijalog nam omogućava i da većina ne zarđa prebrzo i da manjina postane većina. Dobitnik je društvo jer samo sukob ideja i argumenata donosi dodatnu vrednost u politici. Dijalog služi da izbori ne budu tradicionalno srpsko isključenje polovine društva. Pamet je oskudan resurs pa nije mudro odricati se iste, a još manje je mudro terati bilo koga u frustraciju i kontriranje koje je samo sebi svrha. Tako da dijalog nema razumnu alternativu.