Ovo je zemlja plemenitih
NISAM JA GLUP čovjek, pa da ne znam koliko mana Srbi i Srbija imaju. Srbi možda i više od Srbije, jer ona je njihovo čedo, a za čedo odgovaraju roditelji. Na kraju krajeva, zadatak humoriste i jeste da pronalazi mane, upire prstom u njih, ismejava ih i tim smehom pokuša da ih promeni, prevaziđe.
Međutim, ponekad se dogodi da moram da budem ponosan na Srbiju, a što sam stariji, to mi se češće događa. Valjda, sa iskustvom, čoveku omekšavaju osećanja, lakše mu se otapa srce.
Srbija je mala, ali joj je istorija ogromna. Na nju Srbin mora da bude ponosan. Na nju bi bio ponosan i Englez. Voditelj sam kviza “Ja volim Srbiju” već drugu sezonu, svaka po trideset epizoda, a pitanja nikada nisu bila ista. Postoje mnogi veliki evropski narodi koji ne bi mogli da sastave ni tri epizode. Ponestalo bi im materijala! Srbija bi svoju istoriju mogla da izvozi, posuđuje. Izgleda da je taj proces upravo u toku. Svi oko nas bi da posude malo naše istorije, što srednjovekovne, što novovekovne, što one vezane za dvadeseti vek. Ali, Srbi imaju dovoljno crkava, bitaka, pisaca, naučnika, da i kad bi im oteli pola od toga, mi bismo mogli da nastavimo naš kviz neometano. Ima materijala za još trideset sezona.
Čovek mora da bude ponosan na Srbiju i zbog te silne dece, matematičara, koji svako malo donose nagrade sa belosvetskih takmičenja. Mora da bude ponosan kad vidi te radoznale oči iz kojih plamti plamen znanja. U tom plamenu se vidi da je ovaj narod večan, da ga ništa ugasiti ne može. Eh, samo da nam se ta deca ne razmile po svetu, da ne odu tamo gde misle da je bolje. Na njihov odlazak čovek ne može da bude ponosan.
Ali, može da bude ponosan na naše silne sportiste koji imaju zlata više od narodne banke. Pre svega na one iz malih, neprimetnih sportova u kojima nijedan dinar ne ostane viška, gde se ne zna da li će, i pored ovoliko medalja, taj sport iduće godine uopšte postojati. Može da bude ponosan i na ove velike sportove u kojima smo decenijama u vrhu. Naravno, najponosniji smo na Noleta, koji nam je svima pokazao da i Srbin može da ima osobine koje mu se ne pripisuju često. Upornost, strpljivost, disciplinovanost, ljubav! Toliko je dominantan da postoji realna opasnost da Vimbldon za desetak godina postane turnir koji se igra na betonu, a ne na travi. Nole će je, posle svake osvojene titule, u potpunosti popasti.
Uvek sam ponosan na Srbiju kako reaguje na nevolju. Kada na Srbina udari neka pošast, prirodna kataklizma ili rat, u njemu se probude najplemenitija osećanja koja su u doba mira i prosperiteta uglavnom nevidljiva i potisnuta koristoljubljem i sebičnošću. Kada bi Srbi živeli pod stalnim pritiskom nesreća i katastrofa, bili bismo najplemenitiji narod na svetu.
Pitate se kad sam bio najponosniji na Srbiju.
Imam prijatelja, iz Sarajeva. Bio je muzičar, kao i ja. Rat nas je razdvojio, njega bacio u Amsterdam. Tamo se lepo snašao. Počeo je da radi dokumentarne filmove, o raznim svetskim fenomenima. Sreli smo se pre nekoliko meseci u Beogradu. Kaže da radi film o migrantima, o onima koji kucaju na vrata svima koji su im zapalili kuću. Prati ih na njihovom putu od Istoka prema Zapadu. Snima njihov jad, čemer, tugu. Sa mnogima je razgovarao i kaže mi da je svako od njih rekao isto, da ih je od svih zemalja kroz koje su prolazili najlepše primila Srbija.
E, tad sam bio najponosniji na svoju zemlju. Tad sam zaplakao!