Favorizovanje velikih

Ne postoje idealno pravična pravila. Od najlošijih pravila gora su nedosledno sprovođena pravila. Nedostižnost idealnog kompenzuje se doslednošću u primeni pravila. Tako je i sa izbornim pravilima. Tako je i sa zakonom kojim se reguliše finansiranje političkih aktivnosti tokom izbora i redovnog rada političkih subjekata. Postojeći sistem zasnovan je na Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti, koji je usvojen 2011. i menjan 2014. godine. Zakon deli novac prema izvoru na javni i privatni, a prema nameni na novac za redovan rad i za kampanju. U pogledu izvora novca, kod nas ne postoji kultura privatnog doniranja političkim organizacijama i novac koji one troše je gotovo dominantno javni.

Javnost često postavlja pitanje šta će novac u politici i zašto bi do političkih subjekata dolazio iz budžeta. Novac je u politici potreban. Volontarizam je ograničenog dometa i retko kada je sam sebi svrha. Političke ambicije i želja da se politikom bavi profesionalno i za to bude plaćen su legitimna stvar, pogotovo ako tim radom javni interes dobija, o čemu birači mogu sud dati na poštenim izborima. Politički subjekt mora nekako pokriti troškove, platiti profesionalce. Važno je da politički subjekt u raspolaganju novcem pokaže odgovornost, integritet i osećaj za društveni trenutak.

Finansiranje političkih subjekata javnim novcem primereno je i zbog činjenice da bi oni trebalo da zastupaju javni interes. Ukoliko su osuđeni samo na privatan novac, njihove politike lako mogu biti stavljene u funkciju velikih privatnih donatora. Nepoverenje u demokratiju rađa se onda kada politički subjekti finansirani javnim novcem ne zadovolje javni interes.

Kazna bi trebalo da sledi na poštenim izborima, a to su oni na kojima svi izborni takmičari imaju jednake uslove. To bi značilo i da svi u kampanji raspolažu jednakim novcem i da smeju potrošiti jednako.

Srpski sistem finansiranja političkih aktivnosti napravljen je tako da favorizuje velike da postanu još veći. Veliki ne samo da dobijaju više novca po osnovu prethodnog rezultata, već dobijaju više i za tekuću kampanju po osnovu rezultata u njoj, što im se naknadno isplaćuje po prebrojavanju glasova. Veliki se zaduže da bi pretfinansirali kampanju, predviđajući rezultat koji će im doneti taj bonus kojim će vratiti ranije pozajmljeni novac.

Izmenama Zakona iz 2014. omogućeno je da se i novac namenjen redovnom radu može koristiti u kampanji, ne bi li i taj novac pomogao velikima da postanu još veći. Kampanja se tako pretvara u trku bogatih sa siromašnima. Najčešće u trku u trošenju.

Troškovi kampanje zakonom nisu limitirani, pa zakon dozvoljava bogatima da potroše koliko žele, dok će siromašniji potrošiti tek koliko imaju. Tako se dešava da imamo kampanje teške i po sedam miliona evra, što je neprimereno ekonomskoj snazi države, standardu građana i onome što građani od političkih subjekata zauzvrat dobijaju.

Tako se na kraju desi da od 1,2 milijarde dinara, koliko su zvanično koštale sve kampanje za parlamentarne izbore 2016. godine, na kampanju SNS otpada oko 64% (771 milion dinara). Pa onda u nameri da prikriju koliko su opteretili građane skupim izbornim kampanjama, za beogradske izbore 2018. taj isti SNS prikaže da im je 94,5% kampanje finansirano iz privatnih izvora, u zemlji u kojoj zasigurno niko ne bi istinski ni dinara donirao nijednom političkom subjektu.

Da bi imali jednake uslove za sve izborne takmičare, potrebno je razmotriti bar nekoliko poteza: limitirati koliko novca akteri mogu potrošiti u kampanji; propisati da za kampanju smeju trošiti samo novac koji je u tu svrhu svima podeljen u jednakim iznosima, a ne i onaj veći novac koji su za bolji prethodni rezultat dobili da bi finansirali redovan rad. Potrebno je zakonom zabraniti strankama komercijalno reklamiranje u medijima i tako sprečiti komercijalnu trku bogatih sa siromašnima kroz oglašavanja na skupim i nejednako dostupnim medijima. Time će se donekle smanjiti razlika između siromašnih i bogatih u prisustvu u medijima. Ovo su mere koje se lako mogu kvantifikovati i lako im se mogu sagledati efekti. Potom možemo napraviti i neke iskorake u još boljem pravcu, pa dati bonus iz budžeta političkim subjektima koje kandiduju izborne liste sa većim učešćem žena, osoba s invaliditetom ili sa ravnomernijom teritorijalnom zastupljenošću kandidata.

Nakon toga, ostaju problemi kvalitativne prirode: funkcionerska kampanja, smanjenje različitog prisustva u medijima koje je nastalo po drugim osnovama i razne druge zamke koje bogatiji i veći izborni takmičari podmeću manjima i slabijima, koji su možda za javni interes dosta bolji od njih.

Troškovi kampanje zakonom nisu limitirani, pa bogati potroše koliko žele, a siromašniji tek koliko imaju