0inijature Oskar u Stalaću

NEDAVNO SAM BIO u Stalaću, momci neki napravili grupu, bas im svira sin mog druga iz detinjstva.

Priča mi dečko, a sve na „vi”, nikako da ga nateram da prestane da mi persira.

„Je l’ biste mogli... el’ bi mog’o... da nam napišete neku pesmu?”, pita me on, ko mali princ.

„Tekst može”, kažem mu ja, „a muziku neću da vam pravim, to sad retko dolazi, pa čuvam za sebe. Tekst neki će da bude. Šta svirate, šta je to otprilike?”

„Pa to vi je neka, kao, mešavina narodne muzike, roka i klasike”, kaže dečko. „Ne znam kako da vi objasnim, mislim, ne znam da l’ me razumeš.”

„Kako se zovete? Mislim, grupa, grupa kako se zove, ne ti lično?”, preciziram, uz osmeh. Gde sad i ja, u najboljim godinama, da izigravam malog princa.

„Odbrana Danajaca”, kaže basista. „To vi je jedna knjiga, taki joj naslov, naš’o sam je kod ćaleta u neku prašnjavu kutiju, poezija neka, i Stalać se pominje.”

Gledam dečka, visok, već mu se proređuje kosa, oči svetle, nos naglašen; ima nešto oštro i nepokolebljivo u izrazu, a opet je pitom, dobroćudan, pa na mahove, u pokretima, odaje i osobenjačku crtu. Podseti me na Lijama Nisona.

„Hajde, napisaću nešto”, obećam mu i, stvarno, u roku od dva dana nastala tri teksta, momci na jedan odmah sklepali muziku, dobro to zvuči, imaju jakog klavijaturistu, ume mali i da aranžira.

Zasad su snimili i objavili tu jednu pesmu, koju su samoinicijativno naslovili „Moravska rapsodija” (ja sam se zalagao za naslov „Oskar”, ali deca se zainatila).

Tu sam se opredelio za klasičan deseterac, šta koji moj da rizikujem: „Sve i da sam Oskar Šindler, mila,

Ti na mojoj listi ne bi bila.”

Gledam dečka, visok, već mu se proređuje kosa, oči svetle, nos naglašen; ima nešto oštro i nepokolebljivo u izrazu, a opet je pitom, dobroćudan pa na mahove, u pokretima, odaje i osobenjačku crtu. Podseti me na Lijama Nisona