Neistina je da je to „Đilasova pasarela“

DDRAGAN ĐILAS

ragan Đilas, predsednik Stranke slobode i pravde reagovao je na kolumnu Biljane Srbljanović, pod naslovom “Pasarela”, o izgradnji pasarele ispod Kalemegdana. Prenosimo njegov odgovor: U tekstu Biljane Srbljanović iznet je niz netačnih tvrdnji oko izgradnje pasarele u podnožju Kalemegdana koju gospođa Srbljanović naziva mojom, odnosno “Đilasovom pasarelom”. Tvrdnja da je reč o gradskom projektu koji je trebalo da se realizuje u vreme kada sam bio gradonačelnik Beograda, apsolutno ne odgovara istini.

Kada je uvaženi gospodin Dikon bio u Beogradu 2006, ja nisam bio gradonačelnik. Postao sam to avgusta 2008. i zaista nisam imao, a nemam ni danas, nikakve informacije da ga je Grad angažovao da sa gospodinom Bajićem osmisli bezbedan prelazak pešaka preko pruge i Bulevara vojvode Bojovića, što ova pasarela, bez obzira na umetničko-skulpturalnu vrednost, u suštini jeste. Otvaranju izložbe posvećene tom rešenju nisam prisustvovao, niti je isto bilo predmet mog interesovanja. U vreme mog gradonačelnikovanja građene su pasarele preko Zrenjaninskog puta i Ibarske magistrale, sa rokom izgradnje od 30 dana i po ceni deset i više puta nižoj od ove koja se gradi već godinu i po.

Za mene kao gradonačelnika i tim koji je vodio grad, projektni zadatak je bio kako da ljudi koji su na Kalemegdanu siđu do reke i obratno, a ne kako da pređu ulicu. Želeći da dobijemo najbolje rešenje, 17. februara 2011. raspisali smo međunarodni konkurs koji je objavljen na svim svetskim arhitektonskim portalima. Iako su nagrade bili više nego skromne, na konkurs je stiglo 135 (sto trideset pet) radova iz celog sveta (među njima svetski poznate arhitekte: Kengo Kuma, Snohetta, Dejvid Ađaje, Sadar i Vuga, Zoran Redžić, Sou Fudžimoto...).

Kako bismo izabrali najbolje rešenje, formirali smo međunarodni žiri, koji su činili: Josep Asebiljo, dugogodišnji gradski arhitekta Barselone, profesor, Barselona, Španija; dr Kurt Puhinger, arhitekta, glavni gradski planer, Beč, Austrija; dr Darko Radović, arhitekta, profesor na Keio fakultetu, Tokijo, Japan; Roberto Simon, arhitekta, potpredsednik Udruženja arhitekata Brazila, član brojnih žirija pod oraganizacijom Međunarodne unije arhitekata (UIA) Florijanopolis, Brazil; Vladimir Lojanica, arhitekta, redovni profesor Arhitektonskog fakulteta, Beograd, Srbija; mr Milica Grozdanić, arhitekta, direktor Gradskog zavoda za zaštitu spomenika, Beograd, Srbija. Kao gradonačelnik i sam sam bio član ovog žirija.

Žiri je odabrao rešenje jednog od najpoznatijih japanskih arhitekata srednje generacije, Sou Fudžimota. Ovaj konkurs i nagrađeni projekti prikazani su na brojnim svetskim i našim arhitektonskim portalima i časopisima.

Projekat je predstavljao umetničko arhitektonsko delo - objekat kulture i umetnosti od preko 25.000 m2 otvorenih i zatvorenih površina. U njemu je trebalo da se nalazi Muzej grada Beograda, umetničke galerije, pozorište, koncertne sale i sale za predavanja, kao i komercijalni deo i velika podzemna javna garaža. Umesto toga, sadašnja beogradska vlast se odlučila da rekonstruiše prostor bivše vojne akademije u Resavskoj ulici u kome se danas nalazi Muzej Beograda.

Prema najavama gradskih čelnika, radovi vredni 17 miliona evra, trebalo je da počnu krajem 2018. i da budu završeni do 2020. Inače, procenjena vrednost Fudžimotovog objekta je bila 22 miliona evra za preko 25.000 m2 otvorenih i zatvorenih površina.

Izgradnjom „gnezda“, kako je projekat nazvan, Beograđanke i Beograđani, ali i svi posetioci našeg grada bi mrežom pokretnih stepenica, rampi i liftova, mogli da se lagano popnu na Kalemegdan i dođu do Knez Mihailove ulice ili da sa tvrđave siđu do reke. Umesto toga, sagrađena je pasarela preko ulice i pruge koja više ne postoji i koja nema nikakvu svrhu. Jer i kad Beograđani sutra pređu preko pasarele, naći će se u podnožju Kalemegdana, a ne na samoj tvrđavi. Do nje moći će da dođu gondolom, ali pošto prvo pređu na novobeogradsku stranu.

Iz svega što sam naveo, više je nego jasno da nikada nisam ni razmišljao, a kamoli planirao izgradnju pasarele u vrednosti od 214 miliona dinara te da ista nikako ne može “nositi” moje ime. Iako se slažem sa Biljanom Srbljanović, odnosno Duškom Radovićem da demanti predstavlja sakupljanje perja prosutog sa vrha Beograđanke, ipak sam se odlučio da isti napišem, jer je tekst objavljen u Blicu, a ne u nekom od tabloida, te svako pero koje se demantijem sakupi ima težinu.