GORDANA ČOMIĆ Ni bojkot ni izlazak na izbore ne mogu bez dijaloga

Po mnogo čemu je poslanica Demokratske stranke i potpredsednica Skupštine Srbije Gordana Čomić među retkim zverkama na političkoj sceni. Među prvoborcima je na Tviteru, ima četvoro dece, a uz njeno ime ne vezuje se nijedna afera. Poslednjih dana je u žiži

Vremena se menjaju, ali borba za ideju da Srbija bude deo Evropske unije nikad neće prestati

Njihovo pravo, kaže ona u intervjuu za Blic nedelje, a ovu diplomiranu fizičarku pitali smo i šta misli - da li je za opoziciju pogibeljniji bojkot ili izlazak na izbore, ima li šanse da DS vaskrsne i da li to opozicija beži od pitanja rešavanja problema Kosova.

Organizatori aktuelnog protesta poručili su da niste poželjni. Kako gledate na to? Šta ste pomislili u tom trenutku?

- Pravo organizatora građanskih protesta. Političari imaju manja prava nego kritički orijentisani građani koji organizuju proteste, tako i treba da bude. Građanski protesti, s puno dobrih razloga, nastali su i kao odgovor na gubljenje poverenja u političke stranke i na nama je da to poverenje vratimo ako umemo. I da ih pažljivo slušamo i čujemo.

Imajući u vidu okrugle stolove na Fakultetu političkih nauka i izjave političara koje stižu posle njih, kakva je vaša procena, da li je opozicija bliža bojkotu ili izlasku na izbore?

- Pitanje je, u stvari, da li je društvo bliže čvrstom zarobljavanju države ili će ipak biti normalnosti institucija, izbora, medija, vladavine prava. Vlast se ponaša kao da ne razume koncept demokratije, kontrolu i ulogu opozicije. Propaganda koja im “radi pos’o” traži crnobele slike, lojalnost, medijsku tišinu, želi vlasništvo nad institucijama i podaništvo i s takvim pristupom imaju nespornu biračku većinu, ali nemaju uslove za razvoj društva, sapeli su ga u strahu od kritičkog stava. Opozicija nema moć, ali ima obavezu da vrati poverenje u sva osnovna demokratska pravila, a dijalog je nezamenjiv alat tih pravila. Ni bojkot ni izlazak na izbore ne mogu bez dijaloga u društvu, o jednom ili drugom. Problem je što je Srbija društvo monologa, mi ne razgovaramo, mi ogovaramo probleme, često ne govorimo o činjenicama, mi jedni drugima saopštavamo šta imamo, često ne slušajući sagovornike. Kao da su svi u nekom takmičenju jakim epskim ili lirskim rečnikom sa željom samo za reakciju „ala mu je kaz’o!“, što je indikator i nezrelosti političkih aktera i otrovne propagande kojom vlast takva saopštavanja neguje, kao da i ne ume da razgovara ljudski.

Kao da izbegavate konkretan odgovor. Šta je pogibeljnije, bojkot ili izlazak na izbore?

- Nije pogibeljno ni jedno ni drugo. Mi demokrate smo bojkotovali izbore maja 1992. i septembra 1997. DPS Crne Gore je bojkotovao izbore septembra 2000, neke opozicione stranke su bojkotovale ustavni referendum 2006. Ishodi su različiti u svakom od tih slučajeva. Mislim da se tema bojkota ili izbora svodi na odgovor na pitanje “ume li opozicija da dopre do 1.600.000 ljudi i kako?“Ti ljudi neće poruke kojima se mi bavimo jedni drugima niti samo poruke o tome da vlast radi loše, da je korumpirana, nekontrolisana, nasilna nad ljudima i institucijama, da se ruga vladavini prava i znanju, oni hoće nadu, izvesnost, rešenja, normalnost, oni su kritični ljudi koji kažnjavaju opoziciju kad ih i ako izneveri ili ne čuje, hoće da čuju rešenja od nas, realan plan, neće populizam. Birači vlasti su drukčije orijentisani i ovo odlučivanje bojkot ili izbori trebalo bi da posluži da razumemo da oni imaju prava na svoj nekritički stav prema vlasti, ali to ne daje vlasti pravo da se ponaša samovoljno i da vlada milošću vladara, a ne vladavinom prava. Ne biva dobra ni za njih ni za vlast bez kritičkih stavova u društvu, šteta je zajednička.

DS bojkotuje, prema dogovoru stranaka unutar SZS, i parlament. Sala je zbog pauze prazna do jesenjeg zasedanja, sa ove distance, da li je bila veća korist ili šteta od takve odluke?

- Pitanje je, u stvari, kakvu korist od toga imaju građani. I građani su i dali odgovor, izlaskom na ulice zimus. Nisu oni bili tamo zato što podržavaju opoziciju ili zato što imaju jasan zahtev kako Skupština treba da izgleda, oni su na ulicama zato što više neće ćutke da trpe da ih iko pravi budalama, vlast ili opozicija. Šteta po sve će biti ako vlast i opozicija to ne budu razumeli...

U medijima se provlačilo da Draganu Đilasu i Bošku Obradoviću, liderima SZS, smetaju pojedine demokrate, među kojima ste i vi, i to zbog protivljenja da DS pristupi tom savezu. Imate li i vi takav utisak?

- Nemam. Kritiku onog što radim smatram poželjnom. Bavim se ljudskim pravima, ženskim pravima, zagovaram dijalog o pitanju koje je ratove devedesetih Srbija izgubila, a u kojima pobedila, borim se za zelenu agendu Srbije kojom bismo i zakonima i kampanjama došli do zdrave životne sredine, za činjenice o klimatskim promenama, borim se za uvođenje integriteta ljudi na javnim poslovima, za vladavinu prava, slobodne medije, normalne izbore, za činjenice, istinu i odgovornost, normalizaciju i pomirenje u regionu i

duboko verujem da nam je EU civilizacijski imperativ. To su sve teme koje je lako kritikovati, a bez kojih nema vladavine prava i normalnosti svakodnevice.

Veliku prašinu podigla je fotografija dela DS na prijemu u američkoj ambasadi povodom 4. jula, a na kojoj nije bilo lidera DS Zorana Lutovca, poslužila je i za navode o razjedinjenosti unutar stranke. Greše li oni koji tako misle? - Greše.

Kada pogledate sadašnji DS, jasno je da pamtimo i njegove bolje dane. Ima li šanse da vaskrsne i povrati nekadašnje poverenje i podršku građana?

- To zavisi samo od našeg rada sa ljudima, od posvećenosti ideji oko koje smo se okupili, da Srbija nepovratno postane deo EU. Vremena se menja

ju, ali borba za tu ideju nikad neće prestati, ni kad postanemo članica, dokaz su procesi kroz koje EU danas prolazi, kao da su zaboravili da je sva lepota evropske ideje u tome da je ona pre svega mirovni projekat.

Spekuliše se i da je propalo ujedinjenje DS, ZZS i SDS, da je na dugačkom štapu? Da li je?

- Nije. Politika nije prostor za lične odnose, kako god i oni bili važni. Politika je strateška briga o drugima, o ljudima, o razvoju društva i zadatak ujedinjene DS je da zasluži poverenje ljudi dokazujući da je politika rešavanje problema građana, a ne političara, tu je temelj budućeg kredibiliteta, ako budemo radili, da ga steknemo.

Koga vi vidite kao lidera tog ujedinjenog DS-A?

- Koga god ujedinjene demokrate po dogovorenim pravilima izaberu.

Sem izbora, među najaktuelnijim pitanjima je i rešenje problema Kosova, a utisak je da se opozicija sklanja od te teme? Ako nije tako, demantujte me odmah. Šta vi, u skladu sa sadašnjim prilikama, vidite kao rešenje tog problema?

- Ja se ne sklanjam i smatram da niko ne treba da se sklanja. Sve obaveze koje je Srbija preuzela otvaranjem Poglavlja 35 su koraci u rešavanju odnosa Beograda i Prištine. Nažalost, imate priličan broj ljudi koji ga nisu ni pročitali, ali imaju stav, više ‘nako nego utemeljen u bilo čemu, od onih koji navijaju za zamrznuti konflikt, preko onih koji ne vide problem u međusobnom priznanju, do vlasti koja češće kreira atmosferu o normalizaciji nego što stvarno išta radi. Godinu dana nema nikakvog dijaloga i verovatno ga do kraja 2019. neće ni biti, što zbog izbora na Kosovu, što zbog formiranja EK. Trenutno živimo krš normalizacije umesto dijaloga i umesto informacija bar o nacrtu pravno obavezujućeg dokumenta prihvatljivog i za Beograd i za Prištinu, jer je on rešenje predviđeno sporazumima iz 2013. i 2015. Državnici bi se dogovorili o pravno obavezujućem dokumentu, političari ne, državnici bi to uradili baš zato što ne moraju, a političari su napravili krš od normalizacije „jer je dobro za biračku podršku“i u Beogradu i u Prištini.

KRITIČNI LJUDI

KOJI KAŽNJAVAJU OPOZICIJU KAD IH I AKO IZNEVERI ILI NE ČUJE, HOĆE DA ČUJU REŠENJA OD NAS