Civilizacija je autobus koji juri niz provaliju, a mi se otimamo oko sedišta

Sad je u dominaciji egzistencionalni strah. Čim ti oduzmu novac, ti umireš, ti se plašiš. To su stalne represije, pritisci .... Siromašnima se daje malo novca, a oni žele da imitiraju bogate. Bogati su razvili ekonomski sadizam i uživaju u agoniji siromašnih. U tom smislu zaista vlada jedan strah ne samo preko ratova, oružja nego jedan suptilan konspirativan strah koji se uvukao u ljude jer žive u urbanim sredinama. Recimo, u selu nema tog egzistencijalnog straha. To je neka vrsta urbane traume koja će se teško izlečiti. Kada se susrećem sa mladima, oni kažu - pa nema smisla da dižemo revoluciju, a ja im kažem nemojte da dižete revoluciju, vratite prvo hrabrost. Kada se hrabrost pretvori u strah, onda toj bolesti leka nema. Zbog toga je druga polovina 20. veka veoma siromašna intelektualcima jer ni intelektualci nemaju hrabrosti. Zato ja apelujem na intelektualce kao što je to radio Emil Zola. “Ne pristajem” kultna je fraza 20. veka, priča Božidar Mandić, avangardista, osnivač komune “Porodica bistrih potoka”.

BOŽIDAR MANDIĆ (1952) rođen je u Novom Sadu, pripadao grupi Januar-februar-mart i avangardnoj umetničkoj praksi sedamdesetih. Družio se sa grupom Kod, a od 1977. živi u zaseoku Brezovica, pod planinom Rudnik, gde je osnovao komunu Porodica bistrih potoka. Veliki je protivnik nauke, tehnologije, plutokratije, hemijskog zagađivanja. Kako sam kaže - ne veruje onima čija percepcija ne veruje u percepciju mrava. Bavi se pozorišnim i likovnim istraživanjima, a upravo je objavljena njegova nova knjiga “Loš pisac” (Tiski cvet, Novi Sad).

- Naravno da je naziv malo ironičan i šaljiv, ali želeo sam pomalo da skrenem pažnju na to da danas ima dosta loših pisaca, možda sam i ja takav, ali i da nije zabranjeno biti dobar pisac i da se može pisati dobra literatura. Danas je u velikoj meri književnost zastupljena u toj nekoj deskriptivnoj umnoženosti. Ovo je nastavak prethodnog romana “Pertle” u kome sam pisao o novosadskoj avangarnoj komuni, a ovo je roman o šumskoj komuni, o životu van civilizacije i sa tim nekim bitnim problemima i pitanjima ko izdaje i ko ne izdaje, ali retko koji čovek ne izda svoje ideje i stavove - kaže Božidar Mandić u razgovoru za “Pop & kulturu”.

Recenziju je napisao Slobodan Tišma koji je primetio jedan lep element Mandićeve tekstualnosti, a to je da piše brze eseje i sporu naraciju.

- To je moj stil razmišljanja da kroz rečenice kažem gotovo celu mudrost. Jedan moj prijatelj koji je pročitao roman je rekao da je ovo knjiga koja mora da se čita sa flomasterom. Moraš da podvlačiš i tumačiš jer je puno rečenica koje su gotovo samostalni eseji. Tu je jedno razmišljanje o tome u kakvom svetu živimo, zašto sam otišao u izolovanu kulturu življenja. Tako da su to razmišljanja koja bih ja voleo da liče bar malo na Židove romane, Gombrovičeve tekstove, Hajnera Milera... znači tekstovi koji se promišljaju i koji nisu ušli u ovu tržišnu platformu u kojoj je najvažnije da knjiga bude prodata, da ima tu laku čitanost, nego mora dosta da se razmišlja unutar same tekstualnosti - priča autor.

U knjizi će čitaoci moći da pronađu odgovore na pitanja o životu u šumi, ali i brojne druge interesantne teme.

- Između ostalog, jedna od tema kojom se bavim jeste ko je unutar malih grupa radio za policiju. Volim da kažem da ja pripadam kreativnom realizmu, celovito prepisujem realnost jer ona je zanimljiva i sama po sebi je umetničko, literarno delo. Tako da mislim da će dobiti jednu sliku šta je to živeti u Porodici Bistrih potoka, koja traje 43 godine i koja jeste jedna vrsta alternativne ekskluzivnosti u kojoj želim da pokažem da se može živeti alternativno, avangardno i da je utopija koju sam ja stvorio realna. Znači da utopije nisu kako danas to kažu, prevaziđene distopijama. Recimo, Mišel Fuko kaže: tamo gde nema utopija, rađa se strepnja. Eto, mi danas prepoznajemo svet prepun straha, a nikakve opasnosti. U mom romanu vidi se ta idila življenja u šumi, kada se distanciramo od sistema, od društva, od epohe, a moram kao književnik i angažovani mislilac (ovo je moja 24. knjiga) da kažem da svet ne ide u dobrom pravcu - napominje autor i dodaje da je “Loš pisac” jedna vrsta romana koja govori da se nešto mora učiniti, bar na ličnom planu.

- Moto ove knjige sam uzeo od Hermana Broha, a to je “Čovek je smeće koje stenje”, jedno kritičko posmatranje ko je čovek u 21. veku. Vladeta Jerotić koji je kod nas bio osamdesetak puta u šumi govorio je: “Čovek je kontroverzno biće, sve dobro vidi, a sve loše odlučuje”. Ima jedna anegdota, pošto ja putujem autostopom i promenio sam više od 18.000 vozila, u poslednje vreme, obični ljudi, šoferi kamiona mi se zahvaljuju tako što kažu: “Hvala vam, nisam skoro sa nekim razgovarao o dobroti.” Znači, potrebno je da vratimo karakter dobrote i ja u mom romanu govorim o tom konkretnom humanizmu. Čini mi se da dolazi doba Davida i da David uvek pobedi Golijata, a to je sad “globalitarizam” - navodi Mandić.

Na pitanje da li to znači da sada živimo vreme čoveka bez svojstava, o čemu je pisao Robert Muzil, on kaže:

- Kako da ne. Ta knjiga počinje: “Iz čega na pomena vredan način ništa ne proističe”. Tako da je veliko pitanje ko je čovek i šta je život. Pošto ja pripadam nekoj vrsti spiritualnih egzistencijalista, upravo o tome govorim da je jako važan dar koji smo dobili, a to je da smo biće i da imamo život. Danas je to dosta zanemareno, marginalizovano i skoro sam video jedan grafit koji kaže: “Pazi, dok ti nešto drugo radiš, život će proći pored tebe”. Mene zanima da problematizujem ta pitanja, da otkrivam i iz jednog usamljenog mesta u šumi gde ja živim, čini mi se da čistije i jasnije vidim u kom pravcu ide civilizacija, a to je jedno stradanje. Pre neki dan mi je isto jedan vozač kamiona rekao: “Civilizacija je autobus koji juri niz provaliju, a mi se otimamo oko sedišta”. Znači, jedna lepa metafora i treba da kažemo: Stop - ističe on.

Iako ne želi da sudi o svom romanu, Mandić navodi da misli da će biti čitan.

Već za desetak dana je izazvao neku pažnju pogotovo što je pomalo mentor ovog romana Slobodan Tišma, koji je jedan od najautentičnijih pisaca, nenametljiv, čovek sa kojim sam živeo decenijama, uz njega, jedan od najsuptilnijih promatrača realnosti i tumača šta se dešava. On je ostao u gradu, a i dalje jedna autentična hodajuća ličnost po ulicama Novog Sada, čovek koji ima kafkijanski, remboovski senzibilitet i čini mi se da vrlo slično uviđamo u kom pravcu ne treba ići. Ja sam u duši pesnik, volim taj terorizam za novu poetiku sveta. Znači, na poetski način da savladamo razne civilizacijske rugobe, a to su brzina, tehnologija, nauka, novac, tiranske dominante u kojima se čovek više ne snalazi i gubi svoja ljudska svojstva. I zaista, Robert Muzil je najavio da će doći čovek bez svojstava. Danas nema dostojanstva, reč je zloupotrebljena. Ja sam veliki poklonik knjige. Knjiga je fenomen proglašen za izum epohe, a on izumire. Izum koji izumire?! Eto kako nas reči uče o kakvim se ratovima sve radi. Ono što mene zanima jeste da vratim dostojanstvo reči, a reč je dostojanstvena kad u sebi nosi muzikalnu intonaciju iz beskraja - opisuje Božidar Mandić.

Kroz razgovor objašnjava i kako je došlo do toga da knjiga izumire.

- To je tendecionalno. Velika je razlika kad čovek čita knjigu i kad čita sa ekrana i mislim da su to biheviorističke prevare i da čitava jedna industrija zabave več negde početkom 20. veka naročito sa Edvardom Bernezom, ocem korporativne manipulacije, došlo je da se nešto mora izvrnuti u ovom čovečanstvu i strašno je nagrnuo progres i hegemonija tehnologije, konzumerizma, konglomerizma, informacije koje ništa ne znače i sve se to pretvorilo u jednu manipulaciju koja u ovom trenutku kroz tehnologiju kodificirano manipuliše prema čoveku. Tako da je čovek danas vođeno biće i možda se u jednoj rečenici može reći da je imperijalizovano podsvesno u čoveku koje ga vodi, manipuliše i usmerava čoveka da ide besmislenim putem. U Evropi se već pojavio jedan termin - “potčovek”. U tom smislu ja sam pojedinac koji se odupire, čita knjige, piše, i ne naseda na ekransku manipulaciju koja je lakšeg karaktera, koja je manje memorijskog karaktera, koja je manje aktivnog karaktera da čovek bude misleće biće. Ja dosta pišem o tome da čovek nije homo sapiens, čovek ne zna da misli, to je tragedija. Dete zna da misli, ali čovek ne. I mi danas vidimo razvoj stravično brutalnog kapitalizma koji neverovatno oduzima od čoveka život. Oni danas samo rade i samo su pod opijatima. Zato su ovu kulturu i nazvali narcistička kultura, to znači obamrla kultura. Mi danas prepoznajemo tu sebičnost u kojoj je Narcis gledao sebe u jezeru, a moderni civilizacijski čovek u ekranu fotoaparata i neprestano ima tu samozaljubljivu psihologiju koja će ga, ako već nije, dovesti do smrti, a sad je već u obamrlom stanju... I zbog toga ja, ako smem malo da spustim na platformu života, živim u šumi, slušam šta mi leptiri kažu, gušteri, mravi i samo u njihovu pecepciju verujem i tu percepciju nudim. Ja donosim izveštaj iz šume i dosta sukoba imam sa intelektualcima, tehnokratima jer me oni ubeđuju da je ovaj svet na pravom putu, a ja im samo kažem: Ali pitajte mrave, pa ćete videti šta će vam reći. Čovek se otuđio od prirode, od sebe i od umetnosti. Sve je postalo spektakl.