GORČIN STOJANOVIĆ

TEŠKE POBEDE

IMA TAKVIH POBEDA, TEŠKIH. KAD SU TAKVE, ONE SU OBIČNO POSLEDICA VIŠKA NAPORA, PREKORAČENJA MERE MOGUĆNOSTI, NEČEG ŠTO PREMAŠUJE LJUDSKO. TAKO SE I ZOVU – NADLJUDSKE. NEŠTO POPUT STALJINGRADSKE BITKE, NEŠTO NEČUVENO, NEVEROVATNO, NESTVARNO. TU, ONDA, MOŽE BITI REČ O JUNAŠTVU...

...Ne ovom, dnevnonovinskom, izmišljenom, načinjenom za potrebe jakih naslova, glupavih uredničkih „lidova“i neukusno patetičnih izliva reporterskog nekritičnog navijanja, obično maskiranog u domoljubne bedastoće, uvek, dakako, pojačane rđavom dikcijom u kojoj prenaglašeni pojmovi bivaju dovedeni do groteske – „naš tim, naš klub, naša (upisati ime kluba)“kao trojedina sintagma preterane udvoričke revnosti. Taj višak entuzijazma nadalje proizvodi ideju junaštva tamo gde se pojavi običan profesionalizam, a revnost postaje kenjčevo revanje zasopljeno znojem površnog patriotizma. Pobeda, izvojevana s mukom, tada biva proglašena čudom. Sećanje na lošu igru traje manje od poluvremena, a strah – strah je drugo ime ove zemlje – potiskuje svaku kritičnost: pobedi se ne gleda u zube.

Stvar je, međutim, posve obrnuta: samo se pobedi i gleda u zubalo. Poraz se ima sagledati u celini, jer je on uvek celovit i konačan. No i tada se kaže – „biće vremena za analizu“. Neće biti vremena. Analizu se ima vršiti odmah, dok utakmica traje, u svakom njenom času, analiza prethodi sintezi, a sinteza je ono što utakmicu odlučuje. Sposobnost trenutnog analitičkog mišljenja kojem sleduje brza odluka, akcija, precizan i pravovremen pas – a jedno bez drugog, uostalom, i ne može – to je ono što čini majstorstvo. Kad je pobeda zaista teška, majstorstvu se pridružuje trenutak prekoračenja, momenat u kojem volja nadrasta ograničenje, čas u kojem nastaje višak epohalne lepote.

Naše teške pobede, one klupske, a i ova poslednja reprezentativna, ne nose težinu junaštva, ni majstorstva. O junaštvu, bilo koje vrste, tu ne može biti reči: prevelik je udeo slučaja, spleta okolnosti, sreće. Te pobede teške su po tome što su se zbile kroz iglene uši, što su vile obavile svoje mitske zadatke, što se provuklo ispod kapi. Nema potrebe da se zakukava kao Marko posle Muse Kesedžije. Nije se pogubilo boljeg od sebe, nego se od sebi ravnog, pa čak i slabijeg, nije izgubilo. Ovde se već ukrcava Grunf sa svojom filosofijom čvrste odbrane – kaniš li pobijediti, ne smiješ izgubiti. Zaboravlja se samo da je ta briljantna zajebancija Nenada pokojnog Brixyja, prevodioca stripa o grupi TNT, stavljena u usta retardiranog bivšeg naciste, te, kao takva, predstavlja parodiju svakog junaštva. Jer: kaniš li pobediti, moraš – pobediti.

Ako je tome tako, onda teške pobede koje stubokom i duboko ne preokreću tok stvari, nemaju nikakav smisao. No, svi oni minuti strepnje – čak je i Luksemburg mogao izjednačiti ili, čak, povesti – mogu imati svoju vrednost samo ukoliko se njihova količina smanjuje sa svakom novom utakmicom. Onda se može i izgubiti, časno i čojstveno. Ni tada, dakako, neće biti reč o junaštvu, ali će biti reč o dostojanstvu. I kontinuitetu.

Ovo potonje je ono što bolno nedostaje srpskom fudbalu, baš kao i srpskom društvu. Treba li reći da se misli na kontinuitet dobra? Kontinuiteta svakovrsnog murdarluka nam svakako ne manjka.

U svetlu napred rečenog, valja razumeti i vest iz susedstva. To što će Hrvatska dogodine imati dva predstavnika u bitkama za Ligu šampiona i još tri za Ligu Evrope, posledica je kontinuiteta. Daleko smo, razume se, od zemlje viceprvaka sveta u fudbalu, taman onoliko koliko je Hrvatska daleko od – još koji dan – viceprvaka sveta u košarci. No, u ovoj potonjoj delatnosti, bez obzira na nedavne poraze i gubitak očekivane medalje, postoji kontinuitet, ponekad jako narušen, ali ipak postojan. Nekritički se svrstavati uz najbolje evropske fudbalske klubove i najjače evropske reprezentacije, doživljavati sebe njima ravnim, pothranjivati sopstvenu maniju veličine sećanjem na davne uspehe – koji su, takođe, posledica spleta okolnosti, što im nipošto ne oduzima ni sjaj, ni značaj – znači biti suštinski palanački inferioran, znači biti grunfovska kreatura lišena svesti, znači, konačno, biti trajnim gubitnikom.

TEŠKE POBEDE SU ZA TEŠKAŠE. ZA LAKE, PAK, LUZERE, SVE SU TEŠKE

Teške pobede su za teškaše. Za lake, pak, luzere, sve su teške.