Ovaj moderni Beograd ne mogu da pratim

U prvoj verziji knjige je pored Marine Abramović bilo još likova poput Vorena Bafeta i britanske kraljice...

Pisac Zoran Ćirić, jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih srpskih autora, zaputio se iz Niša u Beograd, gde je u četvrtak uveče u bašti kluba Polet održao uzbudljivu književnu promociju, kakvu odavno nismo imali prilike da vidimo. Njegovo dvočasovno izlaganje povodom novog romana “Lanac slobode” (Dereta) bilo je na neki način i podsećanje na kreativni duh Beograda devedesetih kada je u onom sveopštem haosu ipak bilo mnogo više uzbuđenja i iznenađenja na kulturnoj, urbanoj i alternativnoj sceni nego danas.

MAGIČNI ĆIRA JE sa zalaskom sunca izašao pred mnogobrojnu publiku, uzeo mikrofon i na samom početku upozorio da ovo neće biti obično književno veče: “Sve što ću vam reći je vezano za ovaj roman. Nemojte da budete zbunjeni.” I šou je mogao da počne.

- Dobro veče, moje ime je Marina Abramović. Ja sam se posle višedecenijskog izgnanstva vratila u svoj Beograd da bih vam izvela svoj finalni performans, a to je, kao što vidite, promena pola. Promena pola u mom inače ogromnom umetničkom opusu ima značenje bunta i otpora spram trauma koje sam doživela u detinjstvu, živeći u komunističkom porodičnom režimu, s obzirom na to da su mi roditelji bili visoki činovnici tog istog režima - počeo je Ćirić izlaganje dok je u početku zbunjena publika pogledima tražila neku nevidljivu nit za koju bi se uhvatila u potrazi za logikom.

A pisac je nastavljajući još glasnije monolog o „životu Marine Abramović“, zborio kako je došlo do toga ona počne da prezire figuraciju i svaki realizam i tu vrstu umetnosti te je shvatila da je jedini izlaz i spas u apstrakciji. Nastavio je zatim priču o njenoj potrazi za egipatskim piramidama, odnosno grobljima u Beogradu, sve do jedne šetnje po Dorćolu kada je ugledala nemilu scenu ispred Kluba književnika zbog koje je morala da ode na čuveni „komunistički američki koledž Harvard“, a zatim je po kazni prebačena na “manje ugledni Jejl” što je, prema Ćirićevim rečima, bilo sudbinski, jer je tamo upoznala Hilari.

- Hilari je bila moj guru, ona je definisala ono što će biti moja umetnost, moj život. Ona mi je rekla da je život zapravo koncept. To znači da se moja umetnost bazira na konceptu, da ko ne voli moju umetnost, nije dostojan da živi. Zahvaljujući tom konceptu, gospodo, ja sam uspela, kao što znate, da postanem slavna, svetski poznata svuda osim u široj okolini Beograda, što je zaista potpuno efemerno. Na neki način sam konceptualno zatvorila svoj krug povratkom u moj Beograd koji je sada, kako vidim, pun čudnih piramida i još čudnijih grobova, ali moja interesovanja su se promenila - priveo je Ćirić kraju svoju besedu u kojoj se predstavio kao Marina Abramović, a sve uz gromoglasan aplauz još uvek pomalo zbunjenih posetilaca. Onda je usledilo razrešenje ove misterije.

- Gospodo, ovo što sam vam ovako izdeklamovao, ovu priču, to je zapravo sekvenca ili scena iz prve verzije romana „Lanac slobode“, koji je u prvoj i drugoj verziji bio za nekih 150 stranica duži. Ali ja sam priču znatno promenio, iz zanatskih razloga, jer je bila vrlo kompleksna stvar... U ovoj finalnoj verziji knjige Sotirova smrt je onaj zamajac koji pokreće dramu i dolazi mračni, crni anđeo Jordan koji kreće u nešto što nije ni potera, ni potraga ni osveta, koji zapravo gazi po Starom zavetu, da bi ga potpuno razbucao u vrlo apokaliptičnom finalu - objasnio je Zoran Ćirić.

On je istakao da je prva verzija “Lanca slobode” bila sa mnogo više apokalipse i akcije, te da je pored Marine Abramović bilo još mnogo likova poput Vorena Bafeta i britanske kraljice, odnosno princa Filipa jer, kako je naveo, ključ te prve verzije je u stvari potraga za Svetim gralom.

- Dakle, Voren Bafet i kraljica Elizabeta su pored ostalih bogatuna najmoćniji igrači u potrazi za svetim gralom. A samo je jedan najmoćniji sveti gral u unetnosti 20. veka, a to je 30. snimak Roberta Džonsona, nastao u San Antoniju 1936. godine, za kojim tragaju svi bogati rokenroleri, umetnici, tajkuni, verovatno i neko od ovih naših... To je jedini sveti gral koji funkcioniše kao sveti gral. Mik Džeger je recimo vlasnik 2.000 snimaka, kažu da je na to potrošio sve što je zaradio uz pomoć najboljeg menadžera rokenrola Alana Klajna. On sve što je zaradio nije potrošio na drogu i žene, naprotiv, žene su mu kupovale drogu i sve te pare je skurcao na te trake pokušavajući da dođe do tog famoznog 30. snimka Roberta Džonsona. A zapravo se vremenom više ne može ni utvrditi kriterijum autentičnosti tog snimka. Ali kako vi jednog Vorena Bafeta i princa Čarlsa, odnosno njegovog sina Filipa, da ubedite u tako nešto kada je Kisindžerov čovek pustio glasinu da srpska gerila zapravo drži 30. snimak koji želi da trampi za mozak Mališe Miloša, koji je bio predsednik Srbije do okupacije i koji nije želeo da se preda te je izvršio ritualno samoubistvo. Jordan onako krvoločan i inteligentan kakav jeste, iako je rođeni ubica, a oni koji su pročitali roman znaju o čemu govorim, on će smisliti opaki plan da se ta trampa ne desi i da mu američki gubernator za Donji Balkan bude dužnik i da mu spase glavu. Nakon toga sledi veliko finale - otkrio je jednu od verzija priče. Kako je naveo, ovaj roman je pisao od 2009. godine i on je sinteza mnogih njegovih opsesija, pa se zato i odlučio za predstavljanje knjige toj dužoj verziji.

Zatim je pozvao urednika izdanja Aleksandra Šurbatovića iz “Derete” da kaže zbog čega se odlučio na „takvu i glupost i takav rizik“da objavi roman Zorana Ćirića u takvo nevreme “jer ne zaboravite da u književnosti ne postoji pisac osim Ćirića koji je zvanično sudskom presudom pravosnažno obeležen i označen kao potencijalni ubica”.

- Kad se sad zakačim s ljudima, ja ih prvo upozorim na to da ne mogu odgovarati iz tih i tih razloga, a imam čak i četiri jake psihijatrijske dijagnoze, tako da sam u potpunosti zaštićen. Tako da biste bili najveći srpski pisac posle Crnjanskog, morate da se kurčite kao Crnjanski, odnosno kao Srbin. Shvatite samo jednu stvar - magični nikada nije lagao, Magični samo izmišlja. Pravi pisac nikada ne laže, pravi pisac izmišlja. Kada to bude ušlo u lektire, onda će i Ćirićeve knjige ući u lektire - naveo je Magični Ćira.

Na pitanje zašto se u romanu “Lanac slobode” Beograd odvojio od Srbije i kakav je njegov odnos prema Beogradu, pisac se vratio u prošlost i pokušao hronološki da objasni razvoj njegovog odnosa sa Beogradom.

- Moj otac je Piroćanac, rođen u Pirotu, koji je sa 14 godina došao u Beograd da uči za trubača i tu je završio nižu i srednju muzičku školu. Svirao je, gledao Dizija Gilespija 1955. čak tri puta u toku jedne večeri. Onda 1958. se zajebe i ode u Niš jer su tada komunisti odlučili da je Nišu potrebna Opera i tu dobije stalno zaposlenje da bude trubač u Operi u Narodnom pozorištu i u Simfonijskom orkestru. To u Simfonijskom orkestru ga je vrlo jebeno koštalo jer je tako i upoznao moju majku. Ne što je moja majka volela simfoniju, daleko od toga - ona je bila od ukusa. Nego je Simfonijski orkestar u centru grada pa je na korzou videla zgodnog visokog muškarca koji još nosi koferče (trubu). Moja majka je prvo pomislila da je doktor. I ona se tu zalepi i okom obrlati Milivoja Ćirića, ali se zajebe jer je mislila da je doktor. I on je pozove na matine, kaže da ima svirku, te da je trubač. Sto godina kasnije, majka mi kukala kako joj to najveći zajeb u životu. Ja sam je sto puta pitao: „Dobro, Mirjana, otkud ti ideja da će doktor da nosi to svoje koferče na korzo. Koji moj će da nosi koferče na korzou, treba i on da muva žene.” Ona mi je objasnila da njena logika nije bila zajeb nego da je bila na mestu, te da nije bilo na mestu to da on njoj nije odmah rekao da je zapravo trubač, nego je ćutao kao pravi Piroćanac. Otac zapravo nije voleo Niš, ali je zato voleo Beograd i kada je umirao, 15 dana pred smrt, pričao je o Beogradu i o svirkama u Beogradu, kako su odlazili kod jednog Piroćanca na burek - ispričao je Ćirić, i zaključio da zbog toga nikada nije imao taj animozitet prema Beogradu, a onda je dodao:

- Drugo, 90 odsto mojih čitalaca živi u Beogradu. Ne mogu da kažem nešto ružno jer tu žive ljudi koji čitaju Zorana Ćirića od prve knjige i tu su ljudi koji su mene načinili zvezdom i kultnim piscem. Slava Magičnog Ćire devedesetih godina kao vodećeg andergraund pisca i kultnog pisca, ono što je radila ekipa na radiju B92 te 1991. godine, to je apsolutno nešto što srpska književnost ne pamti u neko novije doba. Tirnanić je lepo napisao da sam ja prvi pisac koji nije pisao o zavičaju, koji je osvojio Beograd pišući o svetskim temama i zapravo u startu prevazišao i sam Beograd - pričao je nezaustavljivi Magični Ćira.

Zatim je pokušao da objasni zašto je zapravo ovo na neki način njegov oproštaj od Beograda.

- To je oproštaj od ovog Beograda. Ovo nije Beograd devedesetih godina, ovo je nešto zaista različito. Ratovi radikalno menjaju ljude, a i sve ostalo. A

Devedesetih su ljudi imali „Rio Bravo“i „Remix“. Bez toga nisi mogao da uđeš na određena mesta u Beogradu

drugo, Srbija je, ono što se kaže, na carskom drumu nekakva udžerica, pa se i Beograd tretira kao glavna gostinska soba u toj udžerici i sve je to nesreća na nesreću. Nije ni taj Beograd za sve kriv, ali ja sam naprosto mator čovek. Sa 57 godina nemam više snage da se nosim s ovim Beogradom. Muvao sam se devedesetih godina po ovom gradu, onako inkognito, ali je situacija bila drugačija - evocirao je Ćirić uspomene, dok je publika s osmehom i dozom sete upijala njegove reči.

Prisetio se i dogodovština iz nekada popularnih klubova „Dolar“i „Sačulatac“, gde su ga tada kao autora dve kultne knjige poezije „Rio Bravo“i „Remix“ljudi u Beogradu već prepoznavali.

- Devedesetih ljudi imaju „Rio Bravo“i „Remix“. Bez toga nisi mogao da uđeš na određena mesta u Beogradu jer nisi smatran gradskim likom. Nisi bio in. To se danas ni za jednu knjigu ne može reći. Bio je i „Hobo“, ali on je bio čitan i onako, ta moja publika se umorila. Došao je 5. oktobar, sve je to puklo i ta neka mitska dimenzija se naprosto rasprsla u neku paradigmu preživljavanja i snalaženja, imitiranja demokratije i došlo je neko užasno nedoba, ali to je neka druga priča. Ovaj moderni Beograd ne mogu da pratim - zaključio je priču o Beogradu uz opasku da su ga Nišlije, i to one koji ga baš i ne podnose, posle ovog romana “za koji kažu da je kao ‘Hobo’ samo još bolji”, poslale da ide u Beograd i ponovo donese u Niš Nin-ovu nagradu, uz pretnju da će se Niš otcepiti ukoliko to ne uradi.

Noć je već prekrila baštu kafića, iz okolnih klubova je počela da se čuje muzika, a Magičnom Ćiri je tonac pojačao mikrofon, pa je na red došla tema na kojim filmovima i muzici je iznikla ova knjiga.

- Što se tiče ovog romana, ja sam ga započeo 2009. godine, da bih malo smršao, prestao sam da pijem... Iza njega ne postoji nikakva filmografija. Svaki čitalac će učitati svoja značenja. Jeste Filip K. Dik bio negde meni u mozgu ali zbog romana „Tecite suze moje, reče policajac“koji je triler. A Filip K. Dik je čendlerovski pisac i sve najbolje što je napisao zapravo je skidao Rejmonda Čendlera. I zato nikada nije bio priznat u SF književnosti, jer on to nikad nije ni bio. Takođe, ovo je moj najfilmičniji roman iako se ne naslanja ni na šta konkretno... Iako nisam imao konkretnu muziku u glavi dok sam pisao, kasnije kada sam čitao roman zapitao sam se koja muzika zapravo ovde odjekuje. Imao sam jedno poglavlje iz prve verzije koju sam odvojio kao zasebnu priču. Ono se događa u kafani gde sviraju kantri pesme na moravski način... kreće „Ring of fire“u nekom čudnom prepevu, sve pesme Džonija Keša prepevane su u duhu „Južnog vetra“. Tog poglavlja nema u ovoj verziji romana, ali pukne me šta to odjekuje, šta to čuje Jordan dok hoda kao mračni anđeo? On čuje Seju Kalača koji peva pesmu Kanje Vesta, Rikija Lugonjića kako peva Džastina Bibera u srpskim verzijama, a sa druge strane čuje Lejdi Gagu kako na nekom iskrivljenom srpskom jeziku peva „Drugarice prokletnice“, Maraja Keri peva „Kuda idu izgubljene devojke“... - zabavljao je prisutne izborom muzičke podloge za knjigu. Iako je promocija trajala neuobičajeno dugo, niko nije napustio mesto dešavanja, a činilo se da sve više ljudi dolazi pa je pred kraj i sam autor pozvao prisutne da mu postave bilo koje provokativno pitanje. I pre nego što bi se neko osmelio da pita, Magični je već imao u glavi pitanje i odgovor.

- Čak vas ni to ne interesuje, a mogu napisati poseban roman o tome, vezano za moje navodne pretnje smrću gradonačelniku Niša. Meni je uz sudsku presudu rečeno da na javnim skupovima i medijskim istupima pazim šta govorim jer su mi sad kao oprostili, ali sledeći put neće. Ako baš hoćete da znate, oni iz vrha vlasti su platili za mene tu kaznu, pa su mi platili obeštećenje, pa su mi objavili roman, pa su mi dali brdo para za to i tako dalje. Ja sam tada bio spreman da odem u zatvor... - u tom momentu prekida se promocija zbog svih probijenih termina.

- Ovo nije bio akt cinizma niti akt promocije mog romana i Magičnog Ćire, to je davno završen proces. Ovo je akt, čin ljubavi prema vama što me čitate - uspeo je da kaže na kraju Zoran Ćirić pre nego što mu je isključen mikrofon, a poštovaoci njegovog dela već su stali u red za potpisivanje nove knjige.