*lumci su razmenjivali utiske, ģalili se, dobacivali jedni drujima, padali su razni predlozi, ideje...
SUDEĆI PO KOMENTARIMA gledalaca, reakcijama publike, atmosferi u punoj dvorani, donelo je to veliko ushićenje, radost... Ljudi su se, nakon izvođenja, i na ulici, što bi se reklo, u grozdovima skupljali da pozdrave glumce, razmene sa njima pokoju reč, fotografišu se...
U svakom slučaju ekipa (Jelisaveta - Seka Sablić, Voja Brajović, Branislav Lečić, Jasmina Avramović, Nenad Jezdić, Marko Janketić, Rada Đuričin, Vesna Stanković, Irfan Mensur, Slobodan Tešić, Lazar Đukić, Jelena Trkulja) nikog nije ostavila ravnodušnim. Naprotiv!
No, o tome smo pisali prethodnih dana. A kako to neretko biva na ovakvim putovanjima, zanimljivosti su gotovo sustizale jedna drugu.
Behu kasni večernji sati 24. kad sletosmo na aerodrom „Šeremetjevo“, koji se u međuvremenu zove i „Aleksandar Puškin“.
Od tog trenutka pa do povratka u ranim popodnevnim satima 27. na delu je nepogrešivo bila konstanta koja bi se najkraće mogla nazvati - Moskva pušačima ne veruje. Iako zvuči pomalo rogobatno, zavredelo je u naslov staviti. Dobro, snalazili smo se po ulici, ćoškovima, bašticama restorana uprkos temperaturi manoj od deset stepeni Celzijusa.
I, već te prve večeri, kao i u danima potom, svak je svakoga mogao sresti na Crvenom trgu.
Sutradan; jedni su obilazili Muzej gulaga, drugi nacionalni, treći se vozili železnicom oko Moskve, četvrti bivali na groblju da se poklone senima Čehova, Bulgakova, Majakovskog, Stanislavskog, peti su obilazili čuvenu crkvu Sv. Vasilija Blaženog, šesti ovamo, sedmi onamo... dobro de, najčešće se išlo na više destinacija.
A bilo je, naravno, zavirivanja i u radnje. Moskva je, poznato je, vrlo skup grad. No, nađe se ipak ponešto.
Primerice, Rada Đuričin je našla svoje omiljene cipele po istoj ceni kao i u Beogradu, gde za nju nije bilo odgovarajućeg broja, te se prilikom fotografisanja ispred Boljšog teatra, onako kako samo ona ume, šalila i smejala na račun dileme - da l’ da se na fotki vide cipele il’ Boljšoj ....
Sunce je sinulo 26. ugrejalo nas i učinilo da oko 16 časova ispred Teatra „Mali“, što je preko puta „Boljšog“, kada se ekipa skupila zarad probe, zapravo nastane pozorište ispred pozorišta... Glumci su razmenjivali utiske, šalili se, dobacivali jedni drugima, padali su razni predlozi, rešenja, ideje... Mira Adanja Polak je sa svojim snimateljem ponešto od toga znalački zabeležila.
Ko bi to sve popisao. Teša (Slobodan Tešić, interesantan i dobar glumac koji izmiče medijskoj pažnji) bio je neodoljiv, Voja Brajović i na uličnoj klupi pravi bard, Seka Sablić i Jagoš Marković tandem snova i u borbi protiv prehlade, Irfan Mensur neumorni šarmer, Marko Janketić... eh, Marko Janketić...
A zahvaljujući razgovoru i dogovoru čelnica oba pozorišta, Tamare Vučković i Tamare Mihajlove, na povratak u Beograd krenulo se sa saznanjem da će se saradnja ta dva teatra nastaviti.