Senka Marić

Živimo vreme u kome se sve želi znati, a istina se uporno skriva Neven

Senka Marić je napisala roman prvenac zasnovan na ličnom iskustvu borbe sa karcinomom i za kratko vreme skrenula pažnju kritike i čitalaca u regionu kako temom tako i izuzetnim književnim stilom. U romanu „Kintsugi tijela“(Kontrast) ona piše o bolnom procesu postajanja ženom, lepoti tela sa ožiljcima, nasleđu i iskustvu, o posledicama pogrešnih izbora i borbi za život.

Kako ste odlučili da posle zapaženih zbirki poezije ukoričite prvi roman?

- Nije to bila neka preterano promišljena odluka. Poeziju pišem oduvek. Kratke priče već duži niz godina, mada ih nikada nisam složila u zbirku. Roman je valjda došao kao logičan naredni korak ili mi je samo za ono što sam u tom trenutku želela reći bio potreban taj okvir.

Vaš roman je nežan i borben, tužan, ali nimalo patetičan. Kako pisati o teškoj bolesti, o nekim lošim periodima u životu, a da to ne pređe u patetiku?

- Bilo mi je važno da roman ne bude kazan iz pozicije žrtve. Biti žrtva je najdosadniji mogući modus postojanja. Nije mi ni u književnosti preterano zanimljiv. Određeni patos, pogotovo kod ovakvih tema, uvek postoji, ali on mora imati meru, u protivnom se gubi na uverljivosti i mogućnosti otkrivanja nekih dubljih nivoa u odnosu na površinski sloj značenja.

Koliko je bilo teško stavljajući lično iskustvo na papir ponovo prolaziti kroz ta emotivna stanja, pogotovo gde hronološki govorite o lečenju?

- Nije bilo teško. Bavila sam zaista književnošću, a ne bolešću. Iskustvo lečenja je bilo iza mene i tretirala sam ga kao materijal, emocije su bile osvešćene, estetske. Kada jednom prođete kroz tako nešto, kada preživite i u fizičkom i u emocionalnom smislu, sve to zajedno izgleda puno teže kad se gleda sa strane, nego u intimnom osećaju. Isto, to u romanu ipak nisam ja, već moja književna junakinja.

Doživljavate li pisanje ovog romana kao terapeutski čin jer se stiče utisak da je akcenat ipak na snažnom, upečatljivom književnom delu, iako pišete o svojoj borbi sa karcinomom?

- Nisam pisala ovaj roman iz terapeutskog razloga, niti sam proces pisanja osećala takvim. Pisala sam ga jer mi je to bio izazov u književnom smislu. Sa svojim emocijama se nosim privatno i na druge načine.

Često naglašavate da je telo sa ožiljcima i dalje lepo. Ako su naši ožiljci najistinitija priča o nama, kakav onda odnos okolina ima prema istini? Čini li vam se da se društvo često ponaša kao da razne bolesti nisu deo naših života?

- Živimo vreme u kome se sve želi znati, a istina se uporno skriva. U kontekstu bolesti, ne samo ove, nego i mnogih drugih, prisutno je gotovo verovanje u simpatičku magiju. Kao da nas samo osvešćivanje prisustva bolesti može zaraziti. Ljudi s različitim bolestima, pogotovo psihičkim oboljenjima, sasvim su isključeni iz društva. Slično se tretiraju ljudi s invaliditetima. Kao da se sve to sklanja da bi se zadržao privid normalnosti, koja je kao kategorija sama po sebi upitna. Ko je uopšte normalan i šta to znači?

Ovu knjigu karakterišu jaki, upečatljivi fragmenti. Da li ste namerno ostavljali prostor čitaocu da sam donese neke zaključke, da domašta neke scene?

- Da, to jeste stil pisanja koji mi najviše leži. Možda je to vezano za činjenicu da sam primarno pesnikinja. Poezija zahteva redukciju na mnogim nivoima, i računa na patetičko biće čitalaca. Mislim da je to model koji sam prenela i u prozu.

O moru oduvek govorite uzvišeno: “Na užarenom Pelješcu, dok se koža i duša

izbrušeni solju pretvaraju u kristale”… ૅNe postoji ništa nežnije od vode… Prikvata te kao savršena rukavica”, da li je to zapravo vaša oaza?

- O, da, more. Jedino pored mora sam istinski mirna. Svet se zaustavi. Sve stane na svoje mesto. Ne postoje ni pitanja, ni odgovori. Sve samo jeste, i to je sasvim dovoljno. Mislim da je taj odnos prema moru najintimniji deo mene koji sam upisala u roman. Medeja je takođe jedna od tema kojoj se često vraćate. Kako mitove tumačite u savremenom društvu?

- Meni su lično jako važni mitovi koji tretiraju žensko iskustvo u svetu – Medeja, Meduza, Antigona, Penelopa i mnoge druge. One u kulturi funckionišu kao primeri ili, bolje rečeno, opomene koje određuju prostor koji pripada ženi. Mislim da se iz svake epohe bitno vraćati na njih, propitivati ih, dekonstruisati i demitizovati, osvešćivati istinske izvore iz kojih nastaju i razloge koji ih i danas čine živim.

Koja pitanja ste još otvorili ovim romanom? Ako na osnovu tela stičemo osećaj sopstvenog identiteta, kako izgleda ženska strana sveta?

- Ne mislim da oblik tela konstruiše naš rod. Ali naš vizuelni identitet jeste ono po čemu osećamo sebe, u smislu kako se prepoznajemo kao Ja. Ali u kontekstu tema koje roman pokušava otvoriti, žensko telo se postavlja kao prostor kroz koji se osvešćuje naša drugost. Iz tog razloga sam u roman upisala epizode o odrastanju devojčice, načine na koje osećamo svoje telo, njegove promene, erotske žudnje... u odnosu na društvo koje nam postavlja okvir koji trebamo ispuniti.

Najavili ste da pišete novi roman o poziciji žene u našem društvu. Kako biste voleli da glasi naslov tog romana?

- Od svega sam jedino sigurna u naslov romana. Ako ga ikada dovršim, zvaće se „Đulsa“po imenu glavne junakinje, i pozitivne i negativne identifikacije koju s tim imenom ima naratorka.

Za kraj, možete li da preporučite čitaocima knjige i autore i kulturne manifestacije u regionu, po vašem izboru?

- Nezahvalno je praviti takve liste. Reći ću samo da zaista verujem da se u regionu danas piše dobra književnost. Možda nije naodmet napomenuti da vredi obratiti više pažnje na književnost koju pišu žene.

Senka Marić (rođena 1972. u Mostaru, BIH) je spisateljica, pesnikinja, esejistkinja i književna prevoditeljka. Objavila je zbirke poezije „Odavde do nigdje“, „To su samo riječi“i „Do smrti naredne“. Dobitnica je nekoliko književnih nagrada, između kojih se ističu evropska nagrada Vitez/škinja poezije 2013, prva nagrada Zija Dizdarević 2000. godine i regionalna nagrada “Meša Selimović” za najbolji roman napisan u prethodnoj godini.

Ljudi s različitim bolestima, pogotovo psihičkim oboljenjima, sasvim su isključeni iz društva. Kao da se sve to sklanja da bi se zadržao privid normalnosti, koja je kao kategorija sama po sebi upitna

Bilo mi je važno da roman ne bude kazan iz pozicije žrtve. Biti žrtva je najdosadniji mogući modus postojanja