Sezonska pustoš
Svrši se taj jedan međunarodni festival u prestonici, odavno već lišen potrebe za vrednovanjem – jer je, naprosto, jedini – i počne pustoš sezone bez gostovanja velikih pozorišta van atara nekadašnje zajedničke države. Nešto poput ispadanja fudbalskih timova u pretkolima evropskih kupova. Vlažni san o „proleću u Evropi“, fudbaleri su poslednjih godina koji put i dosanjali. Pozorišna publika – ne.
Preveliki je ovo grad da bi ostao na tom jednom festivalu i tim retkim i ad hoc razmenama ili slučajnim gostovanjima. (A ima bar još dva grada u koje bi se moglo svratiti, ako se već stigne u ove krajeve.) Festivalska kultura, ta zamena za stalno prisustvo uvida u druge svetove, za stalnu izloženost mogućnosti usporedbe, ubija teatar više nego druge umetnosti. Zatočenici festivalskih geta – i publika, i izvođači – suočeni sa neprestanim dajšta-daš načelima, teško mogu znati bilo šta jedni o drugima izvan tog skloništa.
Iz tog ne-znanja i ne-uvida (negacija ovde mora biti odvojena od srca reči) proizilazi i pokroviteljski stav utemeljen u skorojevićkom skromnom uvidu što ga festivalski kuratori imaju na osnovu ograničenog izlaganja takozvanim „festivalskim draganama“, onom kvantumu naslova što se vrte okolo, a kad svrate kod nas, mi se imamo ponositi što, eto, i mi imamo ono što i „svet“. Svet, pozorišni, i svaki drugi, međutim, negde je drugde – u redovnim tokovima sezona, u ritmičkim razmenama, u susretima izvan kustoskog terora (da se okoristim ovde sintagmama iz kunsthistoričarskog miljea – svojeveremeno je jedan selektor Bijenala, venecijanskog, svoj izbor nazvao „terorom posmatrača“, a zapravo je bila reč o još jednom teroru kustosa).
Da je ovo zbilja prestonica i metropola, da ova zemlja ima izvesnih šansi, znaćemo onda kad u junu budemo znali koje veliko evropsko pozorište gledamo u aprilu sledeće godine.
A metro ako bude, bude.
Vlažni san o „proleću u Evropi“, fudbaleri su poslednjih godina koji put i dosanjali. Pozorišna publika – ne