RANKO PIVLJANIN NI PET, NI ŠEST NEGO - NULA

NEPUNIH JE DVADESET GODINA KAKO SE U ONOM TAKOZVANOM DEMOKRATSKOM DELU NAŠEG DRUŠTVA OBELEŽAVAJU DOSTIGNUĆA PETOG OKTOBRA UZ OBAVEZNU ŽALOPOJKU ŠTO NIJE BILO „ŠESTOG OKTOBRA“. EVO GA, LJUDI, DANAS JE ŠESTI OKTOBAR, DRŽITE BAR OVAJ DA I ON NE ŠMUGNE NEGDE U KOSMIČKI VAKUUM SRPSKOG IZGUBLJENOG, STRAĆENOG I IZBAGATELISANOG VREMENA...

...Narativ priče o famoznom „šestom oktobru“trebalo bi da bude metafora o propuštenoj šansi i nedovršenom poslu na uljuđivanju i civilizovanju ovog raspalog društva koje je, upravo zbog tog „kalendarskog“preskoka ostalo zaglavljeno i u vremenu i u (sve manjem) prostoru. Ona to donekle i jeste, samo što ima ukus prolivenog mleka za kojim najviše žale upravo krave koje su nogom ritnule kravljaču i sad, odnosno decenijama unazad, očekuju da im neka sila to mleko, pomešano sa blatom i balegom, pokupi, procedi, steriliše i servira za doručak. Nema toga, mleko oteklo u kanal, pomešalo se sa kanalovim preovlađujućim sadržajem i vratilo nam se nazad kroz kolektor srpske političke septičke jame da u njemu plivamo do guše. Sad možete samo da prstima držite nozdrve i vičete

„jao, što nešto smrdi“ali od toga vam (nam) neće biti bolje niti će fekalije tek tako oteći u mutno Dunavo i ustupiti mesto čistom mleku i medu koji će poteći cevovodima našeg prosperiteta.

„ŠESTI OKTOBAR“IMA UKUS PROLIVENOG MLEKA ZA KOJIM NAJVIŠE ŽALE KRAVE KOJE SU RITNULE KRAVLJAČU

Od jednog mislioca opšte prakse sam čuo, u praksi vrlo proverljivu, misao kako za seks nije presudna ona stvar nego momenat. E, lepotani našeg demokratskog političkog kupleraja, koje je u nekom trenutku zapalo da preseku pogibeljno tumaranje ove države i naroda - da parafraziramo Franju Tuđmana - po „bespućima sopstvene povijesne zbilje“propustili su, prespavali i potrošili taj momenat na čiju reprizu ćemo izgleda čekati do kraja ovog veka kome smo petinu nepovratno i jeftino straćili kao da pred nama stoji sve vreme ovog sveta. Ono, istina, stoji, samo što ne čeka na nas ovakve, već mu u susret hrle zreliji i pametniji narodi, dok mi još petljamo po vremeplovu u koji smo sami uskočili, tražeći u mraku dugme za isključenje. Pod uslovom da smo u smušenoj glavi raščistili da li zaista želimo izaći iz te paklene vremenske mašine koja nas vraća unazad.

Ako je u pravu Boris Tadić kada trvdi da je Srbima po veku suđena samo decenija demokratije, mi smo tu meru u ovom stoleću potrošili - sad kamen pod glavu pa da čekamo neki „šesti oktobar“22. veka. Problem je što na vidiku nema ni onog petog koji bi dao šansu za šestooktobarski popravni.

Kad već pomenusmo bivšeg predsednika Srbije, upravo je on jednim političkim potezom konačno presudio tom „šestom oktobru“koji se siroma’ i u nadi da će ga se neko setiti, sedam-osam godina vrzmao po Srbiji. Svi se dobro sećamo onog Tadićevog zagrljaja sa „gebelščićem“Miloševićevog režima Ivicom Dačićem, kada su „razmenili bolove“, jedan za Đinđićem, drugi za Miloševićem i rekli šta je bilo, bilo, idemo dalje srećni i zadovoljni. Onda se na prvim sledećim izborima ispostavilo da je Dačić prilikom tog laokonskog zagrljaja na drugoj ruci iza leđa držao prekršten kažiprst i srednji prst, šaljući Tadića na kasting za neki drugi film i bacajući se oberučke u zagrljaj svojim prirodnim radikalskim partnerima koji su na teren istrčali, bolje reći utrčali, u dresovima proevropskih naprednjaka.

Pokazalo se da ono što je bilo može i te kako ponovo da bude, a Tadić će potpisniku ovih redova pokušati da objasni kako je time, zapravo, kupovao vreme da na vlast ne dođu gori, misleći na Šešelja i njegove jurišnike. Rezultat te njegove „barikade“vidimo: vratili su se i Šešelj i njegovi i Slobini najbolji (ili, najgori, svejedno je) đaci u punom sastavu i orni da završe posao koji im je ona petooktobarska mini-revolucija na trenutak prekinula. Za razliku od demokrata, oni onaj svoj „zlatni momenat“ne propuštaju pa sad imate (neželjeni) seks i jedino što vam ostaje jeste da se pravite kako u njemu uživate.

I da se iščuđavate što se, kako reče Siniša Kovačević u intervjuu za ovaj broj „Blica nedelje“, „na ulasku u drugu petinu 21. veka borimo za elementarnu stvar koja se zove sloboda.“Tako da je vreme da se prestane za naricanjem za šestim oktobrom - on će biti samo činjenica u kalendaru i datum od kojeg ste propustili da napravite crveno slovo pa nam se sad, logično, podmeću praznici obeleženi crnim. Sutra je sedmi, biće i osmi, pa deveti.., probajte nešto da napravite od njih.