PECA POPOVIĆ

DARODAVAC IZ FUSNOTE

SEĆATE LI SE DA STE IMALI DESET GODINA I DA STE BUDNI ČITAVU NOĆ, SA LAMPOM UZ JASTUK, ČITALI NEKU KNJIGU JER JEDNOSTAVNO NISTE MOGLI DA SAČEKATE JUTRO DA BISTE SAZNALI ŠTA SE DEŠAVA DALJE? U NEKIM ŽIVOTIMA KNJIGE SU OSTALE PRVA I POSLEDNJA DROGA, A NEKI LJUDI RASKOŠNI DILERI DRAGOCENIH NOĆI...

...Vest kaže da je u čitalištu Narodne biblioteke u Užicu održano veče u čast Radovana Popovića, jednog od najvećih darodavaca ustanovama kulture zapadne Srbije, i predstavljena njegova poklon-zbirka od 1.700 knjiga sa posvetama kojima su domaći i strani pisci (M. Bulatović, S. Selenić, Lj. Simović, M. Pavlović, S. Raičković, D. Medaković, S. Basara, D. Albahari, B. Mihajlović Mihiz, D. Kovačević, S. Velmar Janković, M. Kapor... ali i inostrani, poput Dž. Apdajka i V. Šentalinski...) iskazivali poštovanje uglednom književnom biografu, novinaru i publicisti. Pre nekoliko godina, gospodin Popović je toj ustanovi poklonio oko 5.000 naslova od kojih su bibliotekari formirali jedinstvenu zbirku. U zemlji u kojoj su hulje uglednije od dobrotvora, ovaj slučaj zaslužuje pažnju.

Kao neko ko duboko veruje da se kulturni identitet naroda i njegovih naseobina gradi na legatima, zaostavštinama i zadužbinama nesebičnih građana sa zadovoljstvom pišem ove redove. Veliki Andrić je govorio da je svaki čovek dužan svome zavičaju, a Isidora Sekulić jednom zgodom reče da se lakše umire “uz svoju zadužbinu gledajući”. U ovom slučaju galantni darodavac je “izuzetan čovek, neko ko poštuje sve što su etičke vrednosti, od retkih koji nikada nije prekršio ili zloupotrebio nešto što su delikatne stvari iz arhiva, ličnih ili javnih”. Stvaralac od pouzdanosti čije delo tako liči na autora. Raskošan u svom kovu, a jednostavan i čestit, mimo potrebe za isticanjem. Tako retki ljudi i njihove vrline i danas se prepoznaju bez obzira na doba izgubljenih aršina i nepisanih zakona.

„Nisam pisac, već običan novinar koji voli da putuje, sreće ljude i da razgovara sa njima. Ja sam čovek iz fusnote i radim ono što volim.” Radovan je vredan i skroman čovek koji uvek iskazuje nelagodu kad se ističe značaj njegovog rada. Svoja dela i dalje naziva „knjižicama”, a upravo poklonjenu zbirku smatra samo „ormanom uspomena na pisce i njihove knjige”.

Jedan od naših najznačajnijih književnih biografa rođen je 1938. godine u Dubu, kod Bajine Bašte. Novinarstvom je počeo da se bavi sa nepunih dvadeset u užičkim „Vestima” a karijeru krunisao u „Politici”, kao urednik kulture. Istovremeno izgradio je ugled izdvojenog publiciste na prostorima jugoslovenskih kultura. Autor je kolosalnog opusa u kome se ističe više od 40 biografija najvećih pisaca našeg jezika kao neuporediv doprinos ovdašnjoj književnosti. U pitanju su, što neko jasno i tačno opisa, „knjige riznice i pravi dragulji”. Darodavac široke ruke razneo je dragocene poklone diljem svog zavičaja: Narodnom muzeju Užice vrednu zbirku umetničkih dela, retkih knjiga i drugih eksponata koju su on i njegova supruga Branka pola veka brižljivo prikupljali. Ranije je poklonio knjige Biblioteci u Bajinoj Bašti, Pedagoškom fakultetu i Istorijskim arhivu u Užicu, Andrićevom institutu u Višegradu, Muzeju književnosti „Adligat” u Beogradu, a vrednu rukopisnu građu - Narodnoj biblioteci Srbije. Nepotrebno je napominjati sav značaj „darova iz kojih se iščitavaju istorije kulture i književnosti,

ljudskih duša i iskrenosti”.

RADOVAN POPOVIĆ JE MAJSTOR BIOGRAFSKOG PRIČANJA I IZVRSTAN ZNALAC KNJIŽEVNOG ŽIVOTA

Majstor biografskog pričanja, istovremeno i izvrstan znalac književnog i kulturnog života, za svoje delovanje dobio je Oktobarsku nagradu Beograda za književnost, Vukovu nagradu, nagradu „Laza Kostić” za publicistiku, Račansku povelju i druga priznanja. Njegove knjige nalaze se u nacionalnim bibliotekama u Vašingtonu, Čikagu, Los Anđelesu i Njujorku, Londonu, Parizu, Berlinu, Oslu, Amsterdamu, Moskvi, Budimpešti, Rimu, Beču, pa čak i u Tirani.

„Bog me blagoslovio da sam se bavio novinarstvom, lepim i teškim poslom. U slobodno vreme boravio sam u bibliotekama i arhivama Ljubljane, Sarajeva, Zagreba, Novog Sada i Beograda. Onda sam sačinio životopise pisaca koje volim i nastojao da ih u tim knjižicama sačuvam od skandala, otužnih ponašanja i mana, iako je sve to ljudski.” Zbog toga su te biografske knjige dragocene za istoriografiju, odnosno za segment koji se u novoj nauci o književnosti označava pojmom književna kultura. Posvećene velikanima srpske literature, svojevrsni su biseri prepuni životnih marginalija koje se uvek čitaju s uzbuđenjem i radoznalošću jer su rezultat istraživačke strasti koja se retko susreće. U galeriji divnih portreta, gospodin Popović junake svojih knjiga i autore lektira na kojima smo odrastali rado obasjava iščeprkanim žiškama iz, naizgled, ugašenih vatri kako bi ih čuvao od njih samih i raznih nedoumica kojima su ta stvaralaštva često opterećena. „Kao čovek iz fusnote, zadovoljan sam tragom koji ostavljam.” Neumorni borac protiv „gubitka sećanja, a time i gubitka savesti” istovremeno i dobročinitelj od primera, počasni je građanin mog srca dok god ono bude kucalo.