Danas niko da kaže: „Ja imam, meni je dosta!”
„Radovanu u znak sećanja na lepe dane kad smo još spavali“, napisao je u posveti knjige „Teško bu enje“Milovan Danojlić uvaženom Radovanu Popoviću. „U vremenima koja prete da nas ostave bez hleba i soli“, naveo je Ljubomir Simović u primerku knjige „Hleb i so“koji je poklonio Popoviću.
Uz ove dve knjige još je 1.665 naslova iz pera najvećih srpskih i jugoslovenskih pisaca, a s posvetom prijatelju Radovanu Popoviću, koje je ovaj književnik, novinar, biograf i jedan od najvećih darodavaca ustanovama kulture darivao Narodnoj biblioteci u Užicu. S tim što je ova poklon-zbirka samo deo od preko 5.000 knjiga iz Popovićeve kolekcije ustupljene užičkoj biblioteci u poslednjih nekoliko godina. Stoga je ova ustanova, koja sada ima što nijedna druga nema, u čast svom donatoru priredila program „Veče jednog darodavca“.
Knjige s posvetom, koje su smeštene u posebnom ormaru, Popoviću su poklanjali i tako mu odavali poštovanje, i Miodrag Bulatović, Slobodan Selenić, Miodrag Pavlović, Stevan Raičković, Dejan Medaković, Svetislav Basara, David Albahari, Dušan Kovačević, Svetlana Velmar Janković i mnogi drugi pisci, domaći i strani, ali i arhitekte, slikari i drugi umetnici.
„Dragom Radovanu od Kapora i drugog autora sa kojim si sedeo kod Ruskog cara“, napisao je Momo Kapor na prvoj stranici svoje „Kukavice“. „Dragom Radovanu, jedan mnogo manje poznat“, naveo je Jovan Ćirilov.
GROMADNA REČ
- Ja nisam pisac, čovek koji ume da izmišlja živote i piše romane. Ja sam običan novinar koji voli da putuje, sreće ljude i razgovara. Pisac je isuviše gromadna reč. Ja sam čovek koji radi ono što voli. Da imam para, bio bih darodavac, kome zatreba, ja bih poklanjao. A gledam i slušam danas ove bogate ljude, niko da bude Mita, Igumanov ili Trebinjac, da ostavi ovom narodu, da kaže: „E, ja imam, meni je dovoljno“- poručio je Užičanima u čitalištu biblioteke njihov zemljak Radovan Popović.
Rođen je u Dubu kod Bajine Bašte 1938. godine. Bavio se novinarstvom, a u karijeri se isprofilisao kao književni biograf, pisao je biografske knjige o Ivi Andriću, Isidori Sekulić, Dobrici Ćosiću, Miloradu Pavloviću, Milošu Crnjanskom, Jovanu Dučiću, Rastku Petroviću, Veljku Petroviću, Todoru Manojloviću, Sretenu Mariću, Miroslavu Antiću... Nije užička biblioteka jedina ustanova u ovom gradu koju je Popović zadužio poklonima.
“Gledam i slušam danas ove bogate ljude, niko da bude Mita, Igumanov ili Trebinjac, da ostavi ovom narodu...”
Narodnom muzeju je prošle godine darivao vrednu riznicu umetničkih dela, retkih knjiga i drugih eksponata koje su on i njegova supruga Branka (1939 - 2016) prikupljali pola veka. Muzej je te eksponate sabrao u legatu Popovića. Knjige je davao i Pedagoškom fakultetu i Istorijskom arhivu u Užicu, biblioteci u Bajinoj Bašti, Muzeju srpske knjige „Adligat“u Beogradu, a vrednu rukopisnu građu Narodnoj biblioteci Srbije.
ČOVEK SA FUSNOTE
Poklon-zbirka od 1.667 knjiga, reče Radovan Popović, ormar je uspomena na pisce koje je u raznim prilikama i vremenima sretao, sa nekima od njih se družio, i na njihova dela. Tragovi tog druženja pohranjeni su u prepisci koja se čuva u Narodnoj biblioteci Srbije i koja je obrađena i dostupna svima. To je nekih, kazao je darodavac, dve-tri hiljade pisama.
- Moja biblioteka nastala je u Užicu, na petom spratu zgrade na Trgu partizana, iznad tadašnje robne kuće. Imala je stotinak knjiga. Vreme je prozujalo i, čini mi se, Bog me je blagoslovio da sam se bavio jednim lepim ali i teškim novinarskim poslom. Pisao sam za novine, a u stvari sve slobodno vreme sam bežao od novina boraveći u bibliotekama, arhivima, od Ljubljane, Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Beograda... Onda sam sačinio životopise pisaca koje volim, među njima ima i živih - pričao je Radovan Popović.
Profesor dr Gojko Tešić govorio je na „Večeri jednog darodavca“i kao književni kritičar i kao Popovićev prijatelj.
- Radovan je veliko ime srpske kulture u kojoj verovatno ne postoji veći darodavac od njega. U ovom gradu zaslužuje najdublje poštovanje. On je jedini čovek kome je od Đevđelije do Triglava, od Horgoša do Dragaša, svako od značajnih umetnika širom otvarao vrata i dušu. Imao je ljubav i poštovanje prema sagovornicima. Radovan je neko ko je mnogima iz ovoga kraja pomogao, otvorio im širom vrata u Beogradu, s tim što neki od njih nisu ni umeli da mu kažu hvala. Radovan je mnogo učinio i za mene, rekao mi je: „Tebi je mesto u glavnom gradu i na poslovima koje znaš da radiš“. Na tome sam mu uvek zahvalan. Čovek, stvaralac, široke duše i srca koji ume da pomogne kao dobrotvor - kazao je Tešić.
Na njegovu opasku da je Popović jedan od najprepisivanijih domaćih književnika, ovaj je odgovorio: „Ja sam čovek sa fusnote“.