GORČIN STOJANOVIĆ

LEPOTA I SNAGA

LEPOTA JE KLJUČ IGRE, ONA JE, U KRAJNJEM ISHODU, NJENA STVARNA, UZBUDLJIVA SVRHA. SNAGA, PAK, TEK JE PRAŽNJENJE ENERGIJE, NJENA ATOMIZACIJA I EKSPLOZIJA, ONO ŠTO IGRI DAJE ZAMAH. JEDNO BEZ DRUGOG, JASNO, NE IDE: LIŠENA SNAGE, LEPOTA ISPUNJAVA ČULA; LIŠENA LEPOTE, SNAGA ZADOVOLJAVA INSTINKTE...

...Uantici bi bilo kazano, i kazano je – što je lepo, ima biti i korisno, što je korisno, ima biti lepo. No, lako je Sokratu i njegovima, oni su sasvim lepo – i korisno – živeli od ideja i u svetu ideja. Valja to prometnuti u praksu, a praksa je, kako bi rekao Uljanov, kriterijum istine.

Fudbalski klub Partizan otišao je daleko, čak u Kazahstan, i tamo je igrao lepo. Jako lepo. Ono što je ideja – ideologija – igre, od Špica i Matekala naovamo, a čega se Savo Milošević i njegov tim dosledno drže, prikazano je u najboljim trenucima kao čista proizvodnja lepote. Da ne bude zabune, pod lepotom se ne misli na „lepe poteze“. Ako nisu svrhoviti, ako nisu korisni, lepi potezi su poput neukusa – iritantni u svom nesmislu. S druge strane, fudbal je igra poteza, to je ono zbog čega ga tako prilježno i strasno pratimo, jedan potez menja sve, pevao bi Cane kad bi o tome pevao, jedan potez preokreće tokove igre, ruši neosvojive tvrđave, stvara nestvarne svetove. Beše ih nekoliko te kazahstanske prohladne večeri.

BILO KAKO BILO, A BILO JE ODLIČNO, PARTIZAN IGRA LEP FUDBAL. KAD JE LEPOTA OSNAŽENA, BIVA I POBEDNIČKA

Ali! Beše i nekoliko najobičnijih gluparija. Od četiri gola koja je dao malo više artikulisani Sadik, dva su bila neispravna zahvaljujući njegovoj srljantnoj prirodi. Razlika između lepote u prirodi i u umetnosti počiva upravo u artikulaciji, usredsređivanju, dovođenju u sklad – ono što je u prirodi posledica neumitnih zakona, u umetnosti je stvar pretvaranja instinkta u lep potez. Onamo fotosinteza, ovamo gest kičicom, onamo samooprašivanje, ovamo zamah dirigentske palice. Drugim rečima – da je Partizan izgubio bodove, kao u Beogradu protiv Alkmara, bilo bi to velikim delom i zbog ta dva neispravna gola koja je dugonogi momak mogao učiniti valjanim da je bilo inteligencije koja bi obuzdala srljanje, baš kao što je, u situaciji tri na dva, pored dva slobodna igrača, neizostavno morao, starinski rečeno, „uposliti“jednog od njih, pa makar taj posle i promašio. To je stvar mentalne snage, one o kojoj je ovde reč; fizička se podrazumeva. Mentalna snaga nije ništa drugo nego kroćenje instinkta, obuzdavanje taštine, oblikovanje misli u delo. Sva prethodno izrađena lepota, sva umetnost pada u vodu pred tim potezom viška, nelepim i neispravnim potezom. Ne znam da li još uvek treneri posle takvih poteza na treningu, igrače šalju na tri kruga oko terena, ali Sadik, a s njim još uvek povremeno i Suma, zaslužuju mali degenek. Ne Miloš, ovaj s druge strane brda, nego prost domaći degenek. Tamo odakle je Savo, zna se šta to znači.

Pobedi, pogotovo sjajnoj pobedi, valja gledati u zube. Ima li negde i tačkice karijesa, ne bude li on na vreme odstranjen, ne bude li plomba čvrsta i glatka, pre ili kasnije će nastupiti trulež i zub će poružneti, zaboleti, izgubiti funkciju. Onda ostaje samo meka hrana i ćutanje. I nisu samo dva spomenuta igrača odgovorna za pet minuta strepnje na kraju. I Bambi i Natho imali su dati svoje golove – zato što to naprosto tako mora. Nedostatak snage u završnim udarcima – kao mentalne, tako i one artikulisane mišićne snage – suviše je upadljiv da bi ga se moglo ignorisati. Baš kao što su dva ispaljena protivnikova hica sa distance, od kojih je jedan završio u golu, znak za ozbiljno presabiranje u defanzivnom delu sredine terena. Poglavito ako trener obuzda svoju potrebu za srljanjem i odluči zatvoriti utakmicu, uvođenjem Šćekića. Taj čin mora proizvesti opšte dejstvo na tim, po načelu: dosta je bilo lepote, sad malo snaga. Jer, za napad je lepota neophodna, a snaga neizostavna; za odbranu, snaga je sve, a lepote – ako bude.

Bilo kako bilo, a bilo je odlično, Partizan igra lep fudbal. Kad je lepota osnažena, biva i pobednička. To sam hteo reći.