SINIŠA KOVAČEVIĆ Ljudi sad odlaze bez želje da se vrate

Kažu da u svakom zlu ima nečeg dobrog, pa se ta istina dogodila i Siniši Kovačeviću. Proglašen je za „državnog neprijatelja” i onemogućeno mu je da postavlja nove drame i snima filmove. Međutim, talenat je poput vode - uvek nađe put, i Kovačević je otišao u romansijere.

Prvo je prošle godine došla knjiga „Godine vrana“, potresan i slikovit književni portret pakla srpske prestonice tokom Prvog svetskog rata, da bi prekjuče svetlo dana ugledao roman „Osvajanje zavičaja“koji je, zapravo, romansirana „Velika drama“od istog autora, jednog od najvećih dela našeg teatra koje se gotovo dve decenije igra u Narodnom pozorištu s uvek rasprodatom salom. Obe ove knjige izašle su u izdanju „Vukotić medije“a Kovačević napominje da je za novu upravo najviše zaslužan vlasnik ove izdavačke kuće Manojlo - Manjo Vukotić, koji ga je nagovarao i nagovorio da romansira svoju najpoznatiju dramu.

- Nije bilo nikakvog razloga da se u dramu dira i da se od nje pravi roman, ali je on uporno insistirao. Ja sam odbijao i želeo da pišem nešto sasvim drugo - roman o jednom povratniku iz Kanade u kome bih se bavio ovom našom političkom septičkom jamom, ali sam na kraju, ipak, pristao. Ova knjiga je nastala samo zahvaljujući upornosti Manojla Vukotića i ja sam mu danas na tome zahvalan jer je ispao dobar roman - kaže Kovačević.

Kad smo kod „osvajanja zavičaja“, da vidimo koje to zavičaje osvajaju današnje generacije Srba?

- To su budući zavičaji njihove dece, a oni osvajaju Novi Zeland, Kanadu, Ameriku, Australiju, Skandinaviju... Ta prva generacija koja ode je najnesrećnija, ona još nije pokidala te neke emocionalne niti sa prazavičajem, a matora se presadila da bi mogla tamo da se bez hendikepa primi. Ne kaže se slučajno rasejanje, to su ti rasejani personaliteti. Njihova deca će imati taj svoj novi kanadski, norveški ili već kakakv zavičaj i u potpunosti će ga smatrati svojim. To će biti mladi ljudi koji se rađaju kao Norvežani, oblače se kao Norvežani, razmišljaju kao Norvežani, na kraju krajeva, tako i treba da bude. I tu jeste ta strašna odgovornost svake vlasti da ne dozvoli to rasejanje, dijasporizaciju jednog naroda. Vi ste imali situaciju da je Engleska svojom krutom politikom prema Irskoj, to je bio projekat, uspela da što više Iraca napuste Irsku i imali ste paradoks da je irska dijaspora bila brojnija od matice. To ste imali posle Prvog svetskog rata i sa Mađarima...

I mi idemo ka tome?

- Mi smo već u tome. Ako u dijasporu računate ovo Srblja što živi u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, mi već odavno imamo dijasporu koja je brojnija od matice, s tim, na nesreću, imamo i pametniju i obrazovaniju dijasporu od matice. To više nisu plave kragne i mašinšloseri koje Tito šalje u Austriju i Nemačku, već biološki i intelektualno najpotentniji sloj stanovništva. I to je projekat jer su to sve mladi ljudi koji po logici stvari ne bi za ovu kugu glasali, nego bi ili bili unutar opozicionih delovanja ili bi bili glasačko telo na koje bi opozicija mogla da računa.

Čini mi se da smo se već navikli na činjenicu da godišnje više od pedeset hiljada, mahom mladih, napušta Srbiju. Da li je ta ravnodušnost samo proizvod želje vlastodržaca kojima ide u prilog da se oslobode slobodnomislećih ili smo kao društvo otupeli i pomirili sa činjenicom da ovde skoro neće svanuti, pa nek nam se bar deca spasavaju?

- I jedno i drugo. Kad imate unutrašnju potrebu da iz Švedske odete u Ameriku da biste usavršili svoje znanje ili proširili vidike, to ima jednu specifičnu težinu i niko normalan ne može da ima nešto protiv toga. Ovo je odlazak bez povratka i odlazak ne iz potrebe da se vidi, sazna ili usavršava, nego iz potrebe da se spasete. Ovde vas unutar tog zastrašujućeg političkog i ekonomskog modela koji nam je nametnut prinuda i glad teraju da odete napolje. I odlazi danas moje dete, sutra vaše. Unuka će tamo gde je otišla imati lososa za ručak u školi, ali neće imati dedu. Hiljade deda i baba u Srbiji neće biti svedoci odrastanja svoje unučadi, neće ih uspavljivati, kao što će i ta emocionalna veza, po principu - daleko od očiju daleko od srca, izbledeti i nestati.

Šta će nam biti s ovim zavičajem, hoće li šta ostati od njega ili ćemo ga ostaviti nekom drugom i kome?

- Nemamo mi tu šta da brinemo. Emigranti stoje u niskom startu i samo čekaju pucanj signalnog pištolja pa da jurnu. Mnogo je ovo lepa zemlja da se u njoj ne bi živelo. Sama činjenica da je ovog trenutka daleko primamljivija neka Nemačka ili Austrija nas brani od podatka da ovde ima 150.000 migranata. Dužan sam reći da su Srbi, s obzirom na sve šta im se dešavalo, narod koji je dužan prema migrantima. Mi smo imali četiri ogromna egzodusa samo u prošlom veku, da se ne vraćamo do Čarnojevića, i ako neko ima moralnu obavezu da pokaže empatiju prema tim nesrećnicima, onda smo to mi. Ali ovde se radi o tome da mi nemamo ni ekonomski ni kulturološki potencijal da te ljude adoptiramo, osim da im sve prepustimo. E, sad da li smo narod koji će nestati, mi treba da odlučimo. Ja mislim da jesmo. Ako pogledate spahije po Srbiji koji siluju, spaljuju, ubijaju i dele milostinju, onda vidite one ljudske izlučevine koje nose srpska imena i prezimena i imaju srpski identitetski model bar negde prikriven u sebi. Ipak su oni nesrećnici u Lučanima potomci nekih Solunaca koji su pregazili Albaniju i pitate se kako je moguće da idu da pruže podršku osamdesetogodišnjem direktoru fabrike u kojoj su izginuli ljudi i izvižde crninu majke i oca koji su sahranili jedinca. Ili kad vidite one koji dođu da pozdrave kućepalitelja Simonovića ili siledžiju Jutku, onda i treba da propadnemo. Samo što ja lično verujem da je snaga naroda u onim sakrivenim dobricama i poštenjacima koji će izvući nešto iz suve drenovine nacionalnog bića i pokazati da to kreiranje nacionalnog identiteta kroz vekove nije bilo uzaludno.

Društvo nam je podeljeno na krv i nož. Da li se to može relaksirati ili će se struna zatezati do kraja a da nikoga nije briga koga će udariti kad pukne?

- Onaj koji je zatezao treba i da popusti. Zatezač i rovokopač u srpskom političkom biću stanuje na Andrićevom vencu. Prvo kao onaj famozni PPV, potom kao premijer i sada kao predsednik to je zakuvao i doveo do tolike omraze u kojoj se gledamo kao jetrve ili zavađena braća preko plota koji je podelio očev grob napola. Jedan drži sakrivenu kamu u rukavu, drugi kamen u ruci i pitanje je dana kada će bratska krv da tu tarabu ofarba u crveno i padne preko očevog groba.

Na šta vama liče pregovori vlasti i opozicije o izbornim uslovima. Ima nekog smisla ili je u pitanju lažnjak?

- Liči mi na to kad muž pred kumovima obećava ženi da će je tući samo večeras i nikad više. Na to mi liči. Kakvi crni pregovori, o čemu se pregovara? O izborima u kojima su svi bilbordi od Subotice do Niša njegovi; o izborima u

Postoji jedna vrsta afričkog plemena gde krađa nije greh i njegovim pripadnicima nije nikakav problem ukrasti. Mi smo došli u poziciju tog plemena.