Pobune se danas gase zbog olako obećane brzine
“U savremenom svijetu ljudskom pažnjom je lako manipulisati, tako da ne treba vjerovati ni vlastitim očima, propovedali su psiholozi. (…) Ipak, većina ljudi je mislila da je bolje vjerovati sopstvenim očima nego tehnološkim čudesima, za koja je jasno demonstrirano da kreiraju laž ubedljiviju od istine. Kao nikad ranije, dolazi vrijeme važnosti povjerenja u časne ljude i pouzdane svjedoke”, napisao je Muharem Bazdulj u knjizi “Poslednji muškarac” (“Vulkan”).
REČ JE O distopijskom romanu koji je pobudio naročitu pažnju na upravo završenom Sajmu knjiga, a književni znalci beleže i da se čitanje ove knjige može uporediti, na primer, sa skijanjem, odnosno da “Poslednji muškarac” liči na slalom, samo što ima više prolaznih vremena.
U razgovoru za “Blic”, susretljivo i nepretenciozno, Muharem Bazdulj govori o svojoj novoj knjizi i njenim junacima, pitanjima koja tište realnost, (ne)mogućem sutra…
Ģta je bio vaš inicijalni motiv da napišete roman „Posljednji muškarac“i otkud zašto) baš takav naziv"
- Više nego ikad ranije sa mojim knjigama, desilo mi se ono što se u Holivudu zove „high concept“: jednostavna inicijalna ideja koju je moguće uobličiti u jednoj kratkoj rečenici: zamisli svet u kome se, iz nepoznatog razloga, jednog dana dečaci jednostavno prestanu rađati. Ideja mi se javila tokom čitanja jedne naučnopopularne knjige iz genetike. U istom trenutku kad sam to pomislio, shvatio sam da imam jako efektan osnovni okvir samo nisam bio siguran imam li tu materijala za roman ili (samo) za kratku priču. Artur Klark je jedanput napisao priču nakon što je gledajući kroz prozor kako pada sneg pomislio: a zamisli da nikad ne prestane da pada. Ja sam, međutim, uspeo, eto, da napišem roman od oko 250 stranica, ne naročito dugačak roman u poređenju s tim kakvih ima, ali ipak najdužu prozu koju sam dosad napisao. Što se tiče naslova, imao sam ga i pre nego sam napisao prvu rečenicu. Zbog teme se nametnuo sam od sebe.
Početak radnje romana koja se tokom knjige odvija u Beču, Sarajevu...) smestili ste u 2027. Potom idete, sa stanovišta knjige unazad, a sa stanovišta današnjeg čitaoca ipak unapred - do
2020. Poigravanje vremenom ili pokušaj sagledavanja sadašnjosti i bliske (burne) prošlosti iz perspektive budućnosti?
- Logika samog romana nametnula mi je takvu vremensku perspektivu. Zaplet je tražio svet koji se makar donekle već navikao na nova pravila igre u društvu u kome se muške bebe više ne rađaju. Sa retrospekcijama od sedam godina unazad, međutim, ispisujem povest tog privikavanja. Naravno da kao i obično u distopijskim književnim vizijama mene ne zanima toliko neko dokono zamišljanje budućnosti, nego ono što nam svesno distorzirana skica budućnosti može kazati o sadašnjosti.
U odgovoru na to jedan tok romana se odnosi na život glavne junakinje, lekarke u Beču koja je inače poreklom iz Sarajeva… Pišete iz perspektive ženskog lika, odnosno, da tako kažemo, ženske duše i načina mišljenja?
- Odmah nakon osnovne ideje, znao sam da ovu priču moram da ispričam iz ženske perspektive. Takođe, hteo da je donekle izmestim iz južnoslovenskog i balkanskog konteksta, ali da neke veze ostanu. Tu se Beč na različite načine nametnuo kao idealan seting. Iako sam u Beču i ranije boravio često, desila se i ta srećna okolnost da sam nakon što sam već počeo rad na romanu dobio dvomesečnu rezidenciju u bečkom Muzejskom kvartu bez koje bih ovaj roman mnogo teže napisao. Ne samo da sam dva meseca mogao da se potpuno posvetim pisanju, nego sam i svakodnevno, u dugim šetnjama, upijao detalje i prizore koji su onda nalazili svoj put ugrađujući se u tkivo romana. Neki od prvih čitalaca su mi rekli da su naročito uživali u tim naoko usputnim bečkim vinjetama. A kad je reč o građenju, kako kažete, ženske duše i načina mišljenja, tu bih se, bez ikakve ironije, pozvao na Flobera, ako je on za gospođu Bovari rekao da je ona zapravo on, ja bih za svoju junakinju mogao kazati nešto slično. Hoću reći, nisam je zamišljao po nekom vanjskom uzoru, nego iznutra.
S jedne strane, tu se logično nameće (večno) pitanje muško-ženskih odnosa u emotivnom, pojedinačnom smislu. No, s druge strane, na početku šestog poglavlja stoji rečenica „Gootvara dina 2021. bila je godina sa najviše operacija promjene pola u istoriji čovečanstva“. A šta se, van romana, u realnosti, dešava sa polovima i njihovim odnosima?
- Ja se tu, naravno, poigravam sa relativno banalnim konceptom onoga što se u biologiji naziva „evolutivno stabilna strategija“, odnosno težnjom „(eko)sistema“da broj muškaraca i žena bude podjednak. Pošto se dječaci prestaju rađati, na „tržišni manjak“muškaraca, „sistem“reaguje pokušajem stabilizovanja. To je romaneskni, po definiciji ironičan, pogled. Ono što se dešava u realnosti ima manje veze sa biologijom, a više sa sociologijom, da tako kažem. Nakon viševekovne dominacije čvrstih patrijarhalnih odnosa, snažniji izlazak žena na javnu pozornicu (vrlo poželjan, koristan, važan i dobrodošao, da ne bude zabune), kod velikog broja muškaraca izaziva frustraciju i nesigurnost. To potresa Zapad već decenijama, a potres se vremenom dodatno širi. O tome zapravo vrlo ubedljivo piše Mišel Uelbek.
Drugi tok se bavi onim što čini kontekst (društvenu i političku stvarnost), u kojima živimo, te su tu Donald Tramp, Merkelova... Koliko i kako politički kontekst kroji lični, pojedinačni život?
- Jedna od stvari koje su mene lično najviše zabavljale tokom pisanja jeste zamišljanje ponašanja stvarnih političkih ličnosti u svetu u kom se sve promenilo, odnosno u imaginarnom svetu mog romana. Po prvim čitalačkim utiscima, rekao bih da su i njima te stranice zabavne, jer mi je nekoliko njih reklo da su se glasno smejali čitajući ih. A što se tiče političke stvarnosti i ličnog pojedinačnog života, oni su jako često, da ne kažem uvek, praktično neodvojivi. Kao u onom aforizmu, ako se vi i ne zanimate za politiku, politika se, sasvim sigurno, zanima za vas.
Negde na sredini romana pišete o izborima u BIH 2026. Dakle, kako bi oni mogli izgledati? Odnosno, u kakvom društvenom/političkom kontekst danas živimo i kuda nas to vodi?
- Nekad mi se čini da je status kvo u Bosni toliko „zakovan“da bi bila potrebna nekakva globalna apokalipsa da se to promeni. U svetu mog romana, na bosanskim izborima 2026. godine, dakle, za manje od dva izborna ciklusa, odjednom nije najvažnije ko je Bošnjak, ko Srbin, a ko Hrvat, nego ko je žena, a ko muškarac. To je, naravno, neka vrsta travestije, ali verovatno pomalo i indikativna.
se i pitanje da li je realnost više uslovljena tokovima krupnog kapitala ili nečim drugim, koja je i kakva uloga, odnosno mesto konkretnih političara na ovom prostoru?
- To su komplikovana pitanja na koja je teško dati nedvosmislen odgovor. Meni se čini da tokovi krupnog kapitala već neko vreme igraju ključnu ulogu u globalnim događanjima. To, međutim, ne znači da se konkretni lokalni političari mogu amnestirati u smislu, bilo bi isto ko god da je lider. Kao kad se brod zadesi u oluji, snaga vetra i talasa je najvažnija, ali nije svejedno ni ko je kormilar. Političari bi trebalo da su kormilari ovih malih zemalja u olujnim vremenima, a ne bi se baš reklo da se dobro snalaze. Dok mali obični čovek – kao na Titaniku – čuči u potpalublju i nada se najboljem.
Pišući u romanu o pomenutim izborima 2026, pominjete i revoluciju koja krećući iz Bosne možda pokori čitav svet. Tu se, između ostalog, nameće dilema da li je pobuna danas moguća?
- Opet, naravno, tu rečenicu i celu situaciju treba čitati u kontekstu celog romana. S druge strane, izvan sveta moje knjige, u takozvanoj realnosti, pobuna, dakako, jeste moguća, samo je pitanje koji su joj dometi. Kad se razmišlja o pobunama, svi smo često i žrtve simplifikovanog tumačenja istorije. Čovek kad se priseća nekih slavnih pobuna, kao da prirodno pomišlja da je njima unapred bio zagarantovan uspeh, a jasno je da nije bilo tako. Mogao bih čak reći da se novije pobune obično gase zbog, hajde da upotrebimo tu frazu, „olako obećane brzine“, a prava pobuna je zapravo bitka koja nikada nije do kraja izvojevana. Ljudi se danas boje rizika, najčešće su skloni da slobodu pretpostave sigurnosti, a u takvom okviru pobune baš i ne cvetaju.
Pomenimo, svojevrsni likovi su i Kejv, Alber Kami i drugi stvaraoci. Umetnost kao eskapizam?
- Mala distinkcija: Kami nije u pravom smislu lik, pošto nije živ u vreme radnje romana, ali jeste inspiracija, dok Nik Kejv, zaista, kako kažete, figurira i kao lik. Ja umetnost nekako ne mogu da doživim (samo) kao eskapizam. Umetnost je otpor, umetnost je razmišljanje, umetnost je način da se sa svetom suočimo. Kad već pominjemo Kamija, ja mnogo volim onu njegovu rečenicu kad kaže da se za one koji malo čitaju može reći da beže od života, dok oni koji mnogo čitaju hrle životu u susret.
Političari bi trebalo da su kormilari ovih malih zemalja u olujnim vremenima, a ne bi se baš reklo da se dobro snalaze