Jugoslavija je bila liberalna država koja se rasipala parama za kulturu

0LRQD Kovačević

“Socijalističke države imaju mnoge mane, ali i vrlinu vole mnogo da se rasipaju parama za kulturu. Naša država je em davala pare za kulturu em je puštala umetnike da troše pare na šta hoće. Doneti nešto iz sveta u roku do dva-tri meseca, u vreme pre interneta, neverovatan je logistički i producentski podvig. Šta je pouka priče o ‘Kosi’? Voleo bih da vratimo kulturu intelektualcima”, poručuje istoričar Predrag J. Marković.

PET DECENIJA OD postavljanja mjuzikla “Kosa” na scenu Ateljea 212, pet decenija od Vudstoka, pola veka bunta i njegovog brendiranja, ali i slika tadašnje beogradske umetničke scene i stanje stvari danas bili su tema tribine “Pedeset godina ‘Kose’, pedeset godina šišanja?” na 64. Beogradskom sajmu knjiga.

Rok kritičar Žikica Simić podsetio je da je to bilo najznačajnije prikazivanje “Kose” u svetu, jer se u jednoj zemlji “možda ne toliko iza gvozdene zavese, ali u državi u kojoj je vladao totalitarni režim pojavila jedna tako radikalna predstava koja je uzburkala duhove, a opet bila primljena blagonaklono, bez negativnih reakcija” te da je tokom četiri godine igrana 210 puta sa velikim uspehom.

Istoričar Predrag J. Marković konstatovao je da je “Kosa” bila simbol jednog vremena, u kulturnom smislu možda i zlatnog vremena SFRJ.

- Jugoslavija je bila neobično liberalna zemlja koja je gradila imidž zemlje na tome da je Zapad istoka i Istok zapada. Predstava je počela da se radi skoro istog trena kada je na Brodveju bila premijera, što pokazuje sigurnost kulturne radnice Mire Trailović da će to proći u Beogradu. Ona je imala odrešene ruke da šta god ima da valja u svetu dovede u Beograd i Jugoslaviju. To pokazuje i neverovatnu darežljivost tadašnjeg režima. Socijalističke države imaju mnoge mane, ali i vrlinu - vole mnogo da se rasipaju parama za kulturu. Naša država je em davala pare za kulturu em je puštala umetnike da troše pare na šta hoće. Doneti nešto iz sveta u roku do dva-tri meseca, u vreme pre interneta, neverovatan je logistički i producentski podvig. Danas ga je nemoguće ponoviti na nivou finansiranja, u smislu da umetnici imaju otvorene budžete za tako neobične i smele projekte. Šta je pouka priče o “Kosi”? Voleo bih da vratimo kulturu intelektualcima poručio je Marković.

Vladislav Bajac, književnik i direktor izdavačke kuće “Geopoetika”, nadovezao se rečima da je Mira Trailović bila vrsni i neprikosnoveni kulturni radnik jer su joj političari verovali i, uverivši se kroz njen rad da zna bolje od njih, “nisu se petljali gde im nije mesto”.

- Sećam se da je, dok sam bio urednik kulture u “Studentu”, to bilo vreme u kojem ste pravili skandale i onda biste bili zabranjivani i cenzurisani, ali to je sve bila jedna vrsta igre, sama po sebi zanimljiva (premda to nije uvek bio slučaj). Stvorena je atmosfera u kojoj se znalo da možete da ispitujete dokle idu granice slobode. To je bio ceo smisao. Onda bi vam neko lupio čvrgu, pa vi nastavite dalje, onda usledi šamar, a vi nastavite dalje. Kao neka igra šahovskim figurama - naveo je Bajac.

Iako je beogradska “Kosa” delovala kao da je sve “landara pišore”, zapravo je bila reč o jednoj od najozbiljnije spremanih predstava tog vremena, sa kompletnim rezervnim ansamblom, dok su za prevod i adaptaciju komada bili zaduženi Jovan Ćirilov i Bora Ćosić, podsetio je Bajac.

- Brodvejskoj premijeri 1968. prethodili su protesti protiv rata u Vijetnamu 1967. u SAD, ali i kod nas na Trgu republike. Tako se razvijala ta vrsta ideologije masovnosti, vrlo verovatno jedina ili poslednja kulturološka masovnost sa tolikim zbirom brojeva u pokretu. Onog trena kada se sve to događalo niko od učesnika nije definisao niti nagađao kako će to izgledati u istoriji ili šta će biti sutra. “Kosa” je živela tri-četiri godine i bila kolateralna šteta sitnih partijskih zađevica koje su u jednom talasu skinule mnoge stvari - podsetio je Bajac.

Ti protesti protiv rata u Vijetnamu izazvali su pobune čiji se šablon koristi i dan-danas, poput pratećeg koncerta, konstatovao je moderator Vule Žurić i upitao sagovornike da li je danas pobuna digitalizovana te na koji način se današnja mladost buni i zašto se (ne) buni?

Predrag J. Marković je izneo činjenicu da su šezdesete bile godine idealizma u celom svetu.

- Nije bilo nikakvog razloga da se neko na Sorboni buni protiv Vijetnamskog

rata, on nema ništa egzistencijalno s tim. Većina studenata u SAD čak nije ni regrutovana, uglavnom su išli siromašniji građani, ali elitni studenti koji su vođe pobune šezdesetih nisu to radile iz interesa. Kod tog kontrakulturnog pokreta šezdesetih dirljivo je to što ga je vodila najprivilegovanija generacija u svetskoj istoriji. Ne postoji generacija kojoj su se tako otvarale životne perspektive kao bebibumerima rođenim posle rata. Njima se dešava od boljeg bolje, a oni opet žele da pomognu vijetnamskim seljacima u borbi za slobodu - ocenio je istoričar.

On ne smatra da su današnji mladi tako loši. Istakao je primer mlade Šveđanke Grete Tunberg koja je pokrenula na stotine hiljade đaka na ulice da demonstriraju.

- Razlika u odnosu na šezdesete je što danas ne postoji jedna krovna ideologija. Tada je ona glasila: malo neortodoksnog marksizma, malo roka, dosta seksualnog liberterstva, malo droge. Zasad najveći kapacitet za pobunu imaju ekološki pokreti, ali nije jasno da li oni uošte imaju ideologiju. Pritom oni nisu skroz idealistički, dosta su realistički. Problem s ekologijom je što se ljudi bore za budućnost koja je bukvalno na ivici da je sprži globalno zagrevanje

Karakteristično za današnje mlade je, paradoksalno, to što su izuzetno konzervativni u svojim stavovima i to je velika razlika. Mene raduje ovo što se dešava s ekološkim pokretom, ali videćemo da li će iz toga izaći neka kulturna produkcija kao što je izašla iz društvenih pokreta šezdesetih godina - obazriv je Peđa Marković.

Žikica Simić poručio je da je danas zavladao neki potpuno novi sistem vrednosti.

- U vreme kada je “Kosa” bila aktuelna, među mladima su bili popularni filozofi Herbert Markuze i Erih From i oni su pokušavali da ideje propagirane u tim knjigama prevedu u svakodnevni život, a danas se čitaju knjige tipa kako postati uspešni menadžer i zaraditi sve više para i napredovati u nomenklaturi u svojoj multunacionalnoj kompaniji - obrazložio je Simić.

Vladislav Bajac je zaključio da bez kulture nema ničega.

- To svi znamo i kao floskulu ponavljamo, ali vidimo po ovome oko nas da dok se ne proizvede ta osnova ne može se ni politička proizvesti, bez obzira što se stalno priča o kokoški i jajetu. Zaista su najsvetlije godine i događaji koji su proizveli i državu u kojoj smo živeli bili usko vezani za sve kulturološke pojmove i dešavanja, svejedno da li su oni bili uzrok ili posledica, zato što su zatvarali krug ideje. To je izuzetno važno jer je to održavalo temperaturu, a dokle god imate temperaturu, možete da imate poverenje u ideju koju ste stvorili. Ti kapaciteti postoje, samo su smanjeni, zatureni, sklonjeni, skrajnuti, otišli... treba ih vratiti. Verovatno je tu sada neophodan jedan kulturološki anarhizam. Ja mislim da je to izlaz.

O pola veka bunta i njegovog brendiranja, ali i tadašnjoj beogradskoj umetničkoj sceni i stanje stvari danas bili su tema tribine “Pedeset godina ‘Kose’, pedeset godina šišanja?”