Komičari su zastrašujući ljudi
Mislim da svi gradovi sveta propadaju. Zato što je ideja o očuvanju gradova prestala da bude deo svetske kulture. Svi se selimo u tržne centre reči su Orsona Velsa (1915-1985), slavnog glumca, reditelja, scenariste, producenta... Tatjana
U SVETU SE pojavila 2014. a kod nas nedavno knjiga „Na ručku sa Orsonom“(razgovori Henrija Džeglama i Orsona Velsa) koju je priredio Piter Biskind (izdavači LOM i Niški kulturni centar, prevod Flavio Rigonat). Intrigantno, slojevito... Od holivudskih, i ne samo holivudskih, pikanterija do pomišljanja o umetnosti, glumi, režiji.
Hroničari beleže da se u svetu Holivuda godinama pričalo o trakama na kojima su snimljeni razgovori Orsona Velsa i njegovog prijatelja Henrija Džeglama, reditelja, tokom njihovih ručkova u čuvenom restoranu „Ma Maison“tokom 1983, 1984. i 1985, odnosno do Velsove smrti. Svetlo dana u vidu knjige ugledali su 2014. i od tada prevedeni na mnoge jezike.
Na početku Biskind piše o tome kako su se Vels i Džeglam upoznali, potom u uvodnoj belešci napominje da su razgovori uglavnom dati hronološki, s tim što su Velsova razmišljanja o sličnim temama – katkad odvojena dugim nizom meseci – ovde grupisana zajedno, kao i da je kvalitet traka varirao.
„Vels je bio iznad svega veliki zabavljač, pripovedač koji je kao Šeherezada rano naučio da živi od priče“, beleži Biskind.
Iz stranice u stranicu Orson je na poseban način očaravajući, otvoren, ciničan, romantičan, ponekad isključiv, često duhovit...
U prvom poglavlju čitalac ga sreće i kao promotera restorana, zatim kako napominje da nikad nije shvatio zašto ga Ketrin Hepbern
nije volela, ali zna zašto on nije voleo Spensera Trejsija, kao i zašto ne voli Irce, uprkos prijateljstvu sa Džonom Fordom, zašto su mu bliži desničari od levičara...
Govori u trećem poglavlju i o Ruzveltu, između ostalog, „kako je žalio što nije intervenisao u španskom građanskom ratu“i kako mu je govorio „Ti ja smo dva najbolja glumca“.
Sledi razgovor u kome govori o Riti Hejvort i kako su se nakon razilaženja ponovo spojili da bi radili „Damu iz Šangaja“, kako ga je podržavala da napusti Holivud „i radi prave stvari“, kako joj je odsekao uvojke i ostatak kose ofarbao („upropastio je“) u pomenutom filmu... “Da li je to trebala da bude moja osveta što me ostavila. Zašto bi ja želeo osvetu. Jebo sam koga sam stigao. A to teško pada jednoj devojci, veoma teško“, kazao je.
Potom se, u narednim razgovorima, prisećao kako je sa Marlen Ditrih zabavljao vojsku, govorio kako je „pravac u filmu tridesetih bio kao danas televizija“, govorio o direktorima Foxa, o Merilin Monro („niko je nije ni gledao a posle joj je Deril plaćao 400.000 dolara i svi su gledali samo u nju“). U osmom poglavlju kaže: „‘Kejn’ je komedija“, govori o Sartru, književnicima koji su pisali prikaze o filmovima, o tome da je najbolju kritiku dobio od Džona O’hare koji je za „Građanina Kejna“napisao: “Ovo nije samo najbolji film koji je ikad snimljen, ovo je najbolji film koji će ikad biti snimljen.“
Kaže tu Vels i: “Mogao sam da podnesem da Borhes i Sartr mrze ‘Kejna’. U svojim umovima oni su videli i napali nešto drugo. To su oni, to nije moje delo.“Na stranicama koje slede govori i o istoriji, antičkoj i francuskoj, o istoriji umetnosti, o tome ko je izmislio a ko preuzeo fašistički pozdrav, kako je planirao da preotme TV seriju o Luvru u Francuskoj...
Pričao je da je Čaplin ukrao od njega „Gospodina Verdua“,
kako je Greta Garbo ponizila Marlen Ditrih, ismevao Ronalda Regana...
U petnaestom poglavlju priča o filmu „Treći čovek“, o Džozefu Konradu, Hičkoku („čemu toliko galama oko Hičkoka“), o momentu kada „to je bio trenutak kada sam postao superstar crne berze“...
Na stranicama osamnaestog govori kako bi voleo da je mogao da uradi svoju verziju „Garderobera“, potom u devetnaestom tvrdi da su Gari Kuper i Hemfri Bogart zvezde a ne glumci i pravi inspirativnu, upečatljivu razliku...
Kroz poglavlja koja slede priča o Džek Nikolsonu, o paranoji, o finansijskom sosu, jadikuje što su automobili uništili Pariz...
U tim se razgovorima, naravno, manje ili više govori i o njegovim filmovima kojima je stvarao svetsku kinematografiju („Građanin Kejn“1941, „Otelo“1951, „Dodir zla“1958, „Proces“1962, „Istine i laži 1973“...), ima i Zagreb i Beograd, a u poslednjem, 27. razmišlja i o nepostojanosti slave, o Verdiju...
„Verdi je u mladosti uradio velika dela. Veoma rano. Najviša priznanja. Proveo je srednje doba nadgledajući produkcije svoje muzike, orkestrirajući raniji rad. Trivijalnosti. A onda, u starosti, jednog dana neko je došao kod njega i rekao mu: ’Umro je Vagner’. Odjednom se prosvetlio. Uradio je svoja najbolja dela u tih nekoliko godina, posle decenija ničega.“
Na pitanje ko bi mogao biti njegov Vagner, ko bi trebalo da umre da bi se on oslobodio, kazao je: “Neću na to da odgovorim.“Umro je 10. oktobra 1985, pet dana nakon poslednjeg ručka sa Henrijem Džeglamom, usred noći, s pisaćom mašinom u krilu, od srčanog udara.
Poslednje stranice ispunjava epilog i dodatak u kome su kratki prikazi četiri Velsova nedovršena projekta kojih je ostavio oko 19, kao i naznake o nekim Velsonovim glumcima.