MILOŠ ČOLIĆ

DŽABE DOLAZIO, A OPET KOŠTA

KADA SU FILOZOFA I ŠPANSKOG BORCA, NADREALISTU I GENERAL-PUKOVNIKA JNA KOČU POPOVIĆA PITALI ZBOG ČEGA NIJE PRISUSTVOVAO OBELEŽAVANJU BITKE NA SUTJESCI, ODGOVORIO JE: JA IDEM SAMO NA PREMIJERE.

...Na repriznom otvaranju Palate pravde nisam primetio nekadašnje starešine suda. Propust, ne protokola, već odomaćenog uverenja da nikog i ničeg nije bilo „pre nas”. Pod krovom ovog ne samo neimarskog simbola pravosuđa, našao se i novi stanar: Viši sud.

Selidba je trajala deset dana. Kami Rita Šerpa je nepalski šerpas koji se za sedam dana popeo dva puta na Mont Everest. Uspon do 8.850. metra lakši je nego prenos registara od Timočke do Savske ulice - nizbrdo.

- Što nam ne javiše da ne rade. U pet sam krenuo iz Niša. Šest meseci čekam, i šta sada! Nisu nas obavestili. Ni ja ni advokat ne znamo kada je novo ročište. Daj bože pre proleća. Džabe dolazio, a opet košta. Morao sam i advokatu da platim troškove. Ne znam da li će svedok sledeće godine biti tu. Dobio posao u Rusiji - pričao mi je stariji čovek ispred zatvorenih vrata suda u Timočkoj.

Za vreme tih neradnih dana u Višem sudu nije održano ne manje od 500 ročišta. Šta je bilo teško da se na adrese advokata pošalje koverat s informacijom o razlogu odlaganja sa novim datumom ročišta. Ta preporučena pošiljka s povratnicom ne košta više od 200 dinara ma gde bila poslata. Ceh pravosudne aljkavosti i neažurnosti nije simboličan. U ovom slučaju košta ne manje od 50.000 evra, i to one koje na toj adresi godinama (o) čekuju pravdu.

Srpsko pravosuđe je inače nepresušni izvor bespotrebnih troškova. Statistika ih ne registruje. Kao ni one kada se ročišta otkazuju zbog stručnih skupova: red Kopaonik, red Zlatibor, između Vrnjačka Banja. Pritom mesecima unapred znaju kada se održavaju i da će biti odsutni, pa opet zakazuju suđenja baš tim danima.

Koliko puta vam se desilo da na državnom putu prvog A reda od Beograda do Niša uredno platite putarinu i očekujete da koristite dve saobraćajne trake. Ali ovdašnja praksa - posebno leti, u vreme najfrekventnijeg saobraćaja - uvodi vas u traku nešto širu od prečnika levka za pravljenje ćevapa. Na putu gde je dozvoljena brzina do 130 kilometara kola mile par kilometara na sat.

Radovi na putu objašnjavaju putari. Čepovi i kilometarske kolone mahom turista, na putu do evropskog juga i severa. Na naplatnoj rampi plaćate uslugu koja nije omogućena u punom kapacitetu i pod uslovima koje garantuju putari, odnosno koristite je u smanjenom obimu, uz ograničenu brzinu kretanja, povećanu potrošnju ne samo goriva, već i vremena, nerava, pada koncentracije, povećane nervoze...

Tuđe vreme se u Srbiji inače najmanje poštuje i najviše troši. Putari će reći da „samo rade svoj posao”. Na trasi ih počesto možete pronaći samo uz pomoć dronova kako zalegli grickaju travke. Ako ne verujete meni, pitajte ministarku Zoranu Mihajlović.

Zbog čega putarine u tim slučajevima moraju da budu jeftinije? Pokušaću da objasnim: JP „Putevi Srbije” ima ne samo pravo, već i obavezu da korišćenje naplaćuje u onom obimu u kome se ta mogućnost faktički obezbeđuje i pruža. Ako bi se usvojio model naplate putara i u sektoru drugih usluga, onda bi bilo prihvatljivo da u restoranu naručite karađorđevu šniclu sa krompirićima, a da vam kelner donese samo šniclu. Na pitanje gde su krompirići kelner daje tehničko objašnjenje: friteza je na opravci. Čim se vrati sa servisa, eto i krompirića. Naravno, kao kod JP “Putevi Srbije” moraćete da platite račun da ste pojeli virtuelni prilog šniclama. Da li biste platili i to što niste dobili?

Na novom auto-putu od Obrenovca do Čačka, kao i na koridoru 10, semafori vozače dočekuju s informacijom “Dobro došli na auto-put Miloš Veliki” na srpskom i engleskom jeziku i “Maksimalna dozvoljena brzina 130 kilometara na čas”.

Ni na jednom u Srbiji nema informacije da je zbog saobraćajne nesreće deo puta kod određenog mesta u blokadi ili je usporen saobraćaj, sa predlogom korišćenja alternativnog pravca koji bi omogućio nesmetani saobraćaj i uštedu ne samo vremena, već i novca.

Za ovu “inovaciju” ne postoje tehničke smetnje, već ona ostaje u prostoru redovnog praćenja stanja na putevima i informisanju korisnika. U tom slučaju ne bi se formirale kilometarske kolone u kojima se opet nemilice troši vreme, novac, energija... Kao i u svakom javnom preduzeću i u „Putevima“bi ovo smatrali dodatnim poslom i nepotrebnim teretom za koji nisu plaćeni.

Ne postoji takođe razumno objašnjenje da radovi na Trgu republike nisu obavljani od 20 do ranih jutarnjih časova a da sve vreme bude funkcionalna jedna saobraćajna traka za gradski prevoz. U Norveškoj ukoliko autobus iz bilo kog razloga ne može da nastavi vožnju, putnik ima pravo da vožnju nastavi taksijem i da mu gradski prevoznik refundira te troškove. Baš kao i u Beogradu, zar ne?

U Norveškoj ako autobus ne može da nastavi vožnju, putnik ima pravo da vožnju nastavi taksijem i da mu gradski prevoznik refundira te troškove