PECA POPOVIĆ
JEVANĐELJE O MILOSTI
MIKROFON JE IZMIŠLJEN DA BI SE BOLJE ČULA ILI ISTINA ILI LAŽ ILI UMETNOST. U SVETU IZMEĐU GREHA I BLAGODETI, FILM „AMAZING GRACE“GOVOREĆI O ARETI FRENKLIN, VIŠE OD BILO KOG MEMOARA, POTVRĐUJE TU VELIKU ISTINU.
o je „više od vremenske kapsule iz januara 1972“. Dokumentarac oskarovca Sidnija Polaka trebalo je da bude način kojim bi kraljica soula postala i kraljica Holivuda. Iz tehničkih i inih razloga snimljeni film se pojavio tek pošto je Areta (1942-2018) umrla. Upravo je otvorio jubilarni beogradski festival Slobodna zona. Zbog svih nas trebalo bi da nosi upozorenje: sadrži zarazne suze!
Film je veliko svedočenje o čudu zajedništva u dobroti, glasu kojeg je lično Bog dodirnuo i pesmi koja je više od pesme. Tokom dve januarske večeri 1972. godine, Areta Frenklin je pevala svoje jevanđelje u losanđeleskoj misionarskoj baptističkoj crkvi. Tom prilikom popularna pevačica je srušila krov hrama. Ne da se približi Gospodu, već da svedoči o njegovoj slavi koja joj je pomogla da uz crnu crkvenu muziku formira svoju veru. Audio-snimak sa koncerta postao je najveći bestseler inače fascinantne karijere prve žene u rokenrol
Holu slavnih, dobitnice 18 Gremi nagrada i sto pesama na top-listama. Sada nas ruši sa videodokumentom. Areta je sjajna i uzbudljiva jer se ne stidi poniznosti s kojom pristupa svom zadatku. To nije pozornica na kojoj nastupa. To je veliki oltar. Bez obzira da li stoji kod pevnice ili sedi iza klavira „stenvej“, ona je provodnik moćne sile, virtuozno nudeći svoju verziju jevanđelja, urađenu pod kontrolom i sa maštom. Kao da Svevišnji i anđeli vrše misu zajedno s Aretom, velečasnim Džejmsom Klivlendom, horom zajednice Južna Kalifornija i svima prisustnima.
FILM JE VELIKO SVEDOČENJE O GLASU KOJI JE LIČNO BOG DODIRNUO
U prošlosti popularne muzike Mahalija Džekson, Litl Ričard, Sem Kuk, Doli Parton, Marvin Gej, Al Grin i Elvis Prisli, između ostalih, osetili su potrebu da u crkvi potražu i ono čega nema na top-listama. Aretu od ostalih razlikuje dubina njene povezanosti sa gospelom. To je ono sa čime je odrasla. Kao devojčica bila je u detroitskom horu koji je vodio njen otac pastor. Njen odnos prema duhovnoj muzici doživljavam na isti način kao odnos sopoćanske freske Uspenje Bogorodice, ushićujući domet predrenesansnog slikarstva prema religioznoj umetnosti. Upravo se radi o onoj stvari koju ljudska bića dele, a to je istinska čežnja što pomaže da se žudi za radošću, slobodom i mirom. Reč je o centralnoj tački filma, jedanaestominutnoj verziji pesme po kojoj je nazvan album, dokumentarac i događaj. Prosto, radi se o potrebi iskustva slobode.
Iako je poznata kao himna pokreta za građanska prava, „Amazing Grace“je vremenom prerasla u najpoznatiju hrišćansku pesmu, divnu po svojoj jednostavnoj a opet upečatljivoj melodiji. Autor teksta Englez Džon Njutn (1725-1807) bio je trgovac robljem. Postoji tvrdnja da je melodija zapravo afričkog porekla i da ju je autor čuo iz utrobe svog broda dok je prevozio robove. Zvanično je zabeležena 1772. godine. Gotovo sto godina predstavlja kamen temeljac nastupa brojnih umetnika. Ali kada je Areta peva, ona obnavlja sirovu emociju koja je naterala autora da je napiše, pokajanog grešnika moleći se za Božju milost u trenutku suočenja sa moralnom i fizičkom propašću. Isprva, kadar po kadar, Aretino oznojeno lice blista od zanosa. Stihovi nose nezaborav kroz trenutke duboke ljudske patnje. Kad pesma dođe do stiha „Kroz mnoge opasnosti, teškoće i zamke, već sam došla“, nastaje emotivni krešendo. Dok plaču interpretator, vođa i dirigent, hor takođe u specifičnom stanju preuzima melodiju. Tada nema određene vere, niti određenog kulturnog konteksta. Svi smo samo so i pepeo.
Areta jasno pokazuje koliko je se sve tiče. Pevajući, otpevala je i otplakala svoj put kroz ličnu i zajedničku muku. Jevanđelje pruža emocionalni spas ženi uzdrmanoj između loših brakova, preranih trudnoća, poroka sa hranom, pićem ili nikotinom i saznanjem da pronosi glas na koji su i anđeli ljubomorni. Pri svemu vidi se pobožnost kao inspiracija. Dosežući note koje izgledaju nemoguće, ona čini nešto izuzetno retko u koncertnim ili muzičkim dokumentarcima. Svedoci takvog događaja, bilo da su redovni tamnoputi posetioci te crkve ili gosti poput mentorke Klare Vord, Mika Džegera i Čarlija Votsa, često su u neverici kako joj to polazi za rukom.
Neverica je reč za čudo da jedno ljudsko telo lako može da proizvodi zvuke i boje u opsegu od četiri oktave. I da mu to zapoveda volja te mlade, skromno odevene, žene. Glas kao ukras svetih pesama. Radost je pratiti tu misteriju. Oznojena zbog emotivne potrošnje, jedva da je išta rekla publici. Ipak, sve je dragocen podsetnik koliko suv kvalitet žive muzike može biti pokazatelj istinskog spektakla. Čarolija!
Dve su važne poruke ovog filma. Prva, i članovi Sinoda ne smeju zaboraviti da najveće vrline hrišćanstva ostaju u skromnosti i dobroti. Druga, pošto čujete kako peva prava pevačica, imate obavezu na pažljiviju upotrebu termina diva koji je u Srbiji, inače, odavno obesmišljen.