DAN KADA JE PAO BERLINSKI ZID
Da se te 1989. samo strpeo deset meseci, Kris Guefroj bio bi živ. Ovako, u istoriji je ostao ubeležen kao poslednja osoba koja je ubijena pri pokušaju prelaska Berlinskog zida. Stradao je 6. februara 1989, zid je počeo da se ruši u noći izme u 9. i 10. novembra iste godine.
Jubilej ovog događaja danas je tačno 30 godina od njegovog rušenja koji je napravio istorijski cunami u globalnim razmerama i stavio tačku na bipolarni svet u kome su se preko plota gledale dve supersile samo je zaobišao Srbiju, ali o tome ćemo posle.
Berlinski zid je razdvajao Berlin i bio granica između dve Nemačke koje su podeljene u deobi karata sila pobednica posle Drugog svetskog rata, u kojoj je Zapadna ili Savezna Republika Nemačka potpala pod kontrolu NATO pakta i Amerike, Francuske, Engleske, dok je Istočna ili Demokratska Republika Nemačka pripala Varšavskom paktu, odnosno Sovjetskom savezu. Fizički simbol podele zemlje koja je izazvala ratno krvoproliće postaće upravo Berlinski zid koji je iznenada nikao u noći 13. avgusta 1961. u Istočnom Berlinu kao žičana ograda u dužini od 45 kilometara koja je okružila tri sektora pod kontrolom zapadnih saveznika. Ideja je došla od istočnonemačkog lidera Valtera Ulbrihta, što je Nikita Hruščov prihvatio oberučke i tu barijeru su podigli istočnonemački vojnici i radnici. Pod obrazloženjem da se spreče talasi migracije iz Istočne Nemačke u Zapadnu - do tada je na razne načine i raznim putevima bilo prebeglo više od 2,5 miliona Istočnih Nemaca. Ovim su bukvalno podeljene ulice grada, razdvojene su porodice i taj monstrum koji je nikao s pravom je decenijama nosio ime „gvozdena zavesa“iako je bio od betona i na kraju narastao do 155 kilometara dužine. Između njegove dve barijere napravljena je ničija zemlja, nazvana „stazom smrti“: bio je to brisan prostor pod paskom snajperista sa tornjeva kojih je bilo više od 300 i posuta peskom da bi se uočavali otisci stopala begunaca.
Preko osam graničnih prela ljudi su išli iz jednog u drugi deo grada, ali uz specijalne dozvole, a najpoznatiji prelaz je bio čuvena „Tačka Čarli“, koji je strogo bio zabranjen za savezničko osoblje.
Novembarskim događajima u kojima će zid biti srušen prethodile su masovne demonstracije protiv vlade u Istočnoj Nemačkoj te jeseni tokom koje će ostavku podneti dugogodišnji neprikosnoveni istočnonemački lider Erih Honeker, koji se pokazao kao loš prorok kada je u januaru te godine samouvereno rekao da će zid stajati još sto godina. Vlada Egona Krenca koji ga je zamenio dozvolila je građanima Istočnog Berlina da traže vize da bi putovali u zapadni deo grada i to je bio početak. Stvar je dodatno ubrzao Ginter Šabovski, ministar propagande DR Nemačke, kome je u dužnost pripala da objavi vest o tome, ali je on, budući nedovoljno obavešten, rekao kako će desetak zvaničnih kontrolnih punktova biti otvoreno odmah, iako je plan bio da se to događa postupno. Međutim, plan nije više važio za Istočne Berlince koji su na tu vest u
RUŠENJE JE POČELO 9. NA 10. NOVEMBAR 1989, KONAČNO JE UNIŠTEN 1990. ALI SU NEKI DELOVI OSTAVLJENI KAO SVEDOČANSTVO
desetinama hiljada pohrlili ka zidu, nesnađeni stražari i vojska shvatili su da tu masu ne mogu da zadrže osim da naprave krvoproliće i uskoro su se u euforičnoj atmosferi izmešali Istočni i Zapadni Berlinci, a na zid će već od sutradan krenuti ljudi macolama i bagerima da bi danas od njega ostali delovi kao svojevrsni suveniri za turiste da svedoče o 28 godina užasne podeljenosti. Ostao je na tri lokacije: ima ga pored Postdamer placa, duž jednog dela obale reke Špreje i deo kod Bernauerštrase, koji je pretvoren u spomenik. Delovi se i danas prodaju na aukcijama ili u prodavnicima suvenira.
Jedini koji nisu primetili ovaj događaj planetarnih razmera bili smo mi u Srbiji (bivšoj Jugoslaviji) pa će tako aktuelni predsednik pre neku godinu kad se tek uspinjao na vlast primetiti da smo mi rušenje Berlinskog zida prespavali. Koji nas je to san bio ophrvao? Biće pre da je bio košmar u kome smo se sveli na plemena i oružjem počeli boriti za nasleđe zemlje koju smo sa žarom uništavali.
- Na ovom prostoru značaj pada Berlinskog zida nikad nije specijalno shvaćen niti je imao posebne strukturalne pa ni simboličke posledice. Prelomni događaji u Srbiji su se desili pre rušenja Berlinskog zida i tu mislim na pojavu Slobodana Miloševića, a onda je rat u Jugoslaviji promenio kurs ne samo te države nego i Srbije u okviru nje i odveo je na istorijsku stranputicu. Nismo ni shvatali šta se tamo događa zato što nikad nismo živeli pod sovjetskom okupacijom. Kod nas je vladao drugačiji politički kontekst iako iste ideološke provenijencije. Pad zida značio je za Istočne Nemce, Poljake, Mađare jer su konačno počeli da se rešavaju i komunizma i Sovjeta a mi smo išli svojim bespućima - kaže istoričar Bojan Dimitrijević.
Istoričar Srđan Cvetković dodaje da nas je to „spavanje“, odnosno nereagovanje na pravi način koštalo, a košta i danas.
- Kod nas elite nisu razumele koliko je to veliki potres i da je jedna epoha završena. Mi smo prošli mimo tog događaja, kod nas nisu nastupile promene, nastupila je kvaziparlamentarna demokratija i sve to uz ratove. Nismo imali kraj jednog poretka kao što je to rušenje Berlinskog zida označilo kod istočnoevropskih zemalja, već se on utopio u nešto što se zvalao parlamentarna demokratija. Umesto da se stvari izvedu načistac, došlo je do jedne simbioze između nacionalizma i komunizma i mi smo nastavili da živimo u nekom međuprostoru i vakuumu i ideološkom i svakom drugom. Bili su mali odjeci tog događaja - mislim na demonstracije 9. marta. Za nas je Berlinski zid pao tek sa oktobarskim događajima iz 2000, mada ni on nije bio u pravom smislu podvlačenje crte. I posle petog oktobra imali smo jedno fingiranje demokratskih procesa bez stvarnog suočavanja s autoritarnim nasleđem, što se desilo zemljama Istočnog bloka koje su na raskrčenoj livadi i na čistim temeljima gradile novu kuću. Jako loše smo se snašli u bitnom trenutku. Postoje momenti u istoriji kada se lome karte i dele pozicije i ako u tom momentu ne odigrate na pravu kartu, decenijama trpite posledice. To se desilo sa nama pri padu zida - zaključuje Cvetković.
Berlinski zid, koji je označio i kraj Hladnog rata, pao je i sa pogrešnom premisom nekih istoričara poput Frensisa Fukujame koji je pomislio i proricao da je to i neka vrsta kraja istorije u političkom smislu. Kao što vidimo, to se baš nije desilo. Kao što ni rušenje tog zida nije sprečilo da se prave neki drugi, pa jedan danas deli Jerusalim od Vitlejema, dok drugi namerava da podigne Tramp na granici sa Meksikom. Dok je ljudi i politike biće i zidova.