PECA POPOVIĆ
KAO SUZE NA KIŠI...
ČETIRI NENADANA SUSRETA I JEDNA FOTOGRAFIJA ZASULI SU ME KOLIKO NEŽNIM TOLIKO I TUŽNIM SEĆANJIMA NA PRELEPO SELO KOJEG JE SVE MANJE NA MAPI, A SVE VIŠE U SRCU. ILI, NEIZBRISANO IZ 2019...
...Zahvaljujući toponimima možemo odrediti staništa, zavičaje naroda, pravce njihovih migracija i prisustvo nekih drugih naroda na toj teritoriji. Toponimi su najpouzdaniji čuvari blaga narodne istorije. Sudbina sela koje mi znači je kob brojnih drugih srpskih naselja širom Like. Ona su isto tako napuštena, kuće srušene, polja zaparložena i groblja zapuštena. Život je tamo stao. Pitanje je samo kada će nestati s geografske karte.
Aprilske večeri sedim u bašti pulske konobe sa curama koje organizuju slavlje pisanja - sajam „Sanjam knjige“. Prilazi lepojka i predstavlja se - Emina. Neobično ime. Pitam, otkud ovde. Moji su Popovići i posle rata ostadoše u Istri. Odakle je otac? Malo selo u Lici - Tomingaj! Zamolih je da mi na belini salvete nacrta očevo porodično stablo. Uz nekoliko konsultacija preko mobilnog, pruži iscrtano. Sve slikam i viberom šaljem u Aspen Kolorado. Pitam tamošnjeg Popovića: Imaju li ovi Popovići veze sa našim korenima. Odgovara: Ne znam, ali prosleđujem baba Joki u Bački Gračac. Ona sigurno zna. Sat kasnije: Ti Popovići su komšije, nisu rođaci. Digresija: Statistika kaže da su Popovići danas prisutni u 98 država širom sveta.
Posle bečke premijere filma “Zarobljeno vreme“, razgovaram sa gledaocima. Jedan momak sa dugim dredovima i šarenom kapom na glavi kaže ne zna kako da se predstavi. Zašto? Emigrant sam iz jednog ličkog sela. Možda ste čuli za njega zbog Tesline majke. Ja sam od njih. Đuka Mandić je iz Tomingaja. Čuli ste za to selo? Da, odgovorih, i moja baba je od Mandića, zvala se Đuja. Moja sestra se po njoj zove Đurđica. Moji Popovići vuku poreklo odatle, tamo su im grobovi. Ali nisam bio 40 godina. I moji Mandići su sahranjeni na tom groblju, odgovori. Širi osmeh i kaže: Znate li da je otac Džonija Štulića iz blizine, iz Štikada? Nisam znao. Tomingaj se nalazi u opštini Gračac, u Zadarskoj županiji na 652 metra nadmorske visine i prostire se na površini od 15 kvadratnih kilometara.
Ime nosi po pravoslavnom svešteniku Tomi Mandiću sahranjenom u dvorištu Crkve uspenja Presvete Bogorodice u obližnjem Deringaju. Hram sagrađen 1863. godine odavno je urušen. Pored se nalaze spomenici pradede, dede i ujaka Nikole Tesle (Tome, Nikole i Tome). Svi su se prezivali Mandić i pripadali bogatoj porodici. Toma je službovao od Dubrovnika sve do Deringaja i bio odlikovan brojnim priznanjima. Na Danima srpske kulture u Zagrebu, po promociji knjige “Proleća u Topčideru” od tekstova iz „Blica“, zainteresovanima potpisujem primerke. Svakoga pitam kojim pismom da mu napišem neku prigodnu reč. Uglavnom traže latinicu. Prilazi krupni momak i kaže: Meni ćirilicom, ja sam Ličanin. Pitam: Niste valjda i vi iz Tomingaja? Kako ste pogodili?! Ja sam Saša iz Tomingaja. Kažem: Nemoguće. On: Moguće!
A u Tomingaju rođena je Georgina - Đuka Mandić, ćerka pravoslavnog sveštenika Nikole Mandića i majka Nikole Tesle. Malo se zna da je ona velikog naučnika rodila na putu od Tomingaja ka Smiljanu, gde je tada služio njen muž prota Milutin Tesla. Nikola je tako rođen u blizini pravoslavnog hrama u Štikadi, nedaleko od Gračaca, u, inače, prvoj parohiji svog oca. Pre nekoliko nedelja čitam najavu o novoj beogradskoj pozorišnoj predstavi. U intervjuu glumica Vjera Trifunova Mujović govori da je po jednoj liniji od Mandića. Ovo me iznenadilo znajući da njeni žive i rade u Crnoj Gori. Šaljem joj poruku: „Poštovana Vjera, stvarno ste od Mandića iz Like. To znači iz Tomingaja pored Gračaca?!“. Da, Georgina Đuka Mandić, udata Tesla je mom pradedi Milošu bila sestra. Totalno zbunjen pišem: „I moja baba Đuja je Mandićka. Rođena je 1889, ali ne znam sve detalje. Otac je umro pre 47 godina, pa nemam koga da pitam detalje“. U svakom slučaju zanimljivo...
Tomingaj beše veliko selo. Nekad 1.470 žitelja, početkom devedesetih 292, a po poslednjem popisu samo 19
Svevišnji beše galantan praveći od surove prirode lepotu Tomingaja. Predivan krajolik nalazi se na zelenom platou sa starim stablima uz reku Otuču. Ta živopisna ponornica puna pastrmki i rakova gubi se na kraju gračačkog polja. Ponovo izvire kao reka Krupa. Postojalo je desetak vodenica uz koje je mladi Tesla provodio vreme. Pod tim nebom vekovima se složno živelo. Selo beše veliko. Nekad 1.470 žitelja, početkom devedesetih 292, a prema poslednjem popisu ima samo 19 stanovnika. Letos dobih sliku sa seoskog groblja. Ostaci poslednjeg pronađenog Popovića skupljeni u crnu plastičnu kesu vire iz humke prekrivene sirotinjskom zemljom, gomilom kamenja i sa dva buketa osušenog cveća. Autor fotosa reče da se u zgarište kuće mojih Popovića uselila tuga. Ječi od bola i jada. Ta Lika, oblikovana vetrovima, olujama, gromovima, žegom, mrazevima, ratovima, mukom i žuljevitim rukama, iako je nekako predaleko, i razbacana na sve strane, kao suze na kiši, zauvek je u mojoj krvi.