DRAGOLJUB MIĆUNOVIĆ Što je mrak gušći, nada je snažnija
Kad god dođem na razgovor sa profesorom Dragoljubom Mićunovićem, pomislim kako je grehota trošiti ga na komentare o trivijalijama našeg svakodnevnog političkog života.
Ovaj posvećenik demokratskog načina mišljenja, jedan od obnovitelja Demokratske stranke, svedok i stradalnik partijskog jednoumlja je u godinama kada mu je malo toga nejasno. Kaže kako se stvari u društvu ne mogu pomeriti bez velikih energija a da individualne akcije eventualno mogu ostati zabeležene za literaturu, ali ne znače ništa. Pokušavajući da dokuči oko čega će se te energije okupiti profesor Mićunović govori o nečemu što je nazvao „nevidljivom stranom Meseca“, misleći na delove društva koje ne znamo, niti pak želimo da ih upoznamo. A najbolje ih opisuje još jedna njegova metafora o „Francuskoj ulici“.
„Početak - Trg republike, pozorište, dame u najlepšim toaletama, preko puta Dom armije, utegnuti generali sa svojim damama, proslave. Malo dalje Klub književnika gde uživaju nezavisni intelektualci, preko puta boemi iz Skadarlije koji se vesele životu. Malo niže Ambasada Grčke i – pruga koja preseca ulicu. Preko pruge, s jedne strane crkva s druge strane benzinska pumpa, nema, takoreći, ništa. Nastavlja se ulica, ali sada je uokviruju sandučare od zgrada, tzv. sindikalke, produžiš malo dalje pojavljuju se montažne zgrade, iza njih se pomaljaju barake. Idemo dalje. Stovarište uglja i drva, guraju se ljudi sa kolicima i sad mislite da je to kraj. Nije. Nastavljaju se ulice prema
Dunavu. S jedne strane, razvaline kamionskih karoserija, s druge strane napušteni autobusi a u njima stanuju ljudi. I na kraju dolazi Dunav i mislite tu je kraj. Kad malo bolje zaviriš, naiđeš na ljude u napuštenim čamcima. I to je jedna ulica u dužini od nepuna dva kilometra. Oni sa Trga republike i oni iz čamaca i autobusa se za milion godina neće sresti niti znaju jedni za druge. To je ta nevidljiva strana Meseca. Ovi gore se zabavljaju, idu na letovanja, slikaju za televizije, učestvuju na javnoj sceni, daju intervjue kao ovo ja, a ovi dole gledaju samo kako da prežive. I sad slušate ove koji te ljude preziru pa kažu za ovoga glasaju neki nesretni penzioneri, luzeri, polusvet... Čekaj malo. Znaš li ti sa koliko taj penzioner primanja mesečno živi? Pa taj veliki pobunjenik za nekoliko večeri potroši onoliko koliko penzioner mora da razvuče na mesec dana. I za koga bi on trebalo da glasa? Dakle, pojavljuje se problem da se društvo potpuno deli uz večitu težnju manjine da dominira društvom. Spas čovečanstva vidim u sledećem: čoveka, bio on bogat ili siromašan, mora nešto uplašiti. Za sada vidimo dve pretnje; prirodu i neodgovornog čoveka sa nuklearnom silom i dronovima. Oni ugrožavaju svakoga. Zato mi se dopada ta ekološka priča, ali sa jednim humanističkim dodatkom - da je čovek čoveku ‘sveta stvar’ kao što je govorio Seneka. Postali smo osetljivi na prava pasa i uslove u kojima su negde zatvoreni konji, a šta ćemo sa azilantima? Kako ćemo vežbati ravnodušnost spram njih, braneći svoj komfor? To su ključni, suštinski problemi.“
Trenutno i ovi sa vrha i ovi sa dna Francuske ulice, ipak, imaju nešto zajedničko - vazduh koji dišu. Kako vi dišete ovih dana?
- Na škrge!
Predsednik objašnjava da je to zbog ekonomskog napretka?
- Na neki način je to tačno, ali pod uslovom da smo u devetnaestom veku kad se razvijala industrija. Danas se ne razvija ta parna, ugljena industrija već neka druga koja nema dimnjaka.
Raste nivo zagađenosti vazduha, ali se spušta nivo cenzusa za izbore. O čemu se tu radi?
- Ova mera je rizična i za
Vučića i za njegove protivnike. U slučaju visokog cenzusa, veliki broj manjih partija ostaje u bubnju i njihovi glasovi se pripisuju najvećoj partiji, dakle njemu. Ta razlika između pet i tri odsto može da obuhvati nekoliko stotina hiljada glasova i on će te glasove izgubiti time što će se provući oni koji sa cenzusom od pet odsto ne bi prošli. Sa tog stanovišta on šteti sebi. On razmišlja taktički i cela njegova motivacija za spuštanje cenzusa je da bojkot izbora obesmisli, ali, izgleda, da nije ukalkulisao tu štetu. Logično bi bilo da ne dira cenzus i kao najveća partija ne dozvoli drugima da mu se približe, ali on radi obrnuto i to deluje demokratski iako to nije.
Da li onda u ovom slučaju bojkot dobija na težini ili ne?
- Ne. Bojkot ostaje besmislen od početka do kraja. On je pasivan i ima opasnu crtu. Ako ne učestvujete na izborima, vi ste van legalnih institucija gde je ključan parlament. Ostaje i ono pitanje: šta posle tog bojkota? Ništa, videćemo... Šta ćete videti? Pravi se napetost u društvu gde pokušavate da vanparlamentarnim sredstvima kroz građansku neposlušnost, konflikte, demonstracije itd. ugrožavate vlast. Time ostavljate polje za represiju vlasti i zaoštrenost unutar društva, što nije dobro i ne znamo gde vodi. Tako da je priča o delegitimisanju izbora potpuno besmislena. Nema delegitimizacije.
U kom slučaju bi bojkot, ipak, mogao da delegitimiše izbore?
- Pa, kad 50 odsto glasača ne bi izašlo, ali to se neće desiti. Videli smo u Albaniji: nije izašlo 70 odsto birača pa ništa. Vi sad imate situaciju da po tom
“BOJKOT BI MOGAO DA IMA SMISLA KAD 50 ODSTO GLASAČA NE BI IZAŠLO, ALI TO SE NEĆE DESITI. VIDELI SMO U ALBANIJI: NIJE IZAŠLO 70 ODSTO BIRAČA, PA NIŠTA”
osnovu možete da delegitimišete koliko hoćete postojećih vlada gde na izbore nije izašlo 50 odsto birača. Onda uzmete 50 odsto od tog broja i vlada se faktički sa 20-25 odsto podrške. Koja je to legitimacija ako ćemo ozbiljno da tretiramo građanina. Pa devedesete godine mi smo izašli na izbore kada je SPS izvršio najveći matematički podvig ujedinjujući deo i celinu. Oni su ujedinili Savez komunista i Socijalistički savez koji je okupljao širok spektar organizacija u Socijalističku partiju. Tako je Milošević dobio 50.000 državnih automobila, milione kvadrata stambenog prostora, sve. Mi nismo imali ništa, telefon sam doneo od kuće u sobičak koji smo iznajmljivali, ali smo izašli na izbore i dobili na većinskim izborima u svim beogradskim opštinama. Iz toga treba izvući neki zaključak.
Možete li pretpostaviti situaciju da se od bojkota, ipak, odustane i izađe na izbore?
- Teško je to posle toliko velike priče bojkotu, ispalo bi pričamo jedno a radimo drugo. Međutim, sa ovim cenzusom se menjaju okolnosti, što bi rekli praktični političari, ali ne verujem da će opozicija sada odustati od bojkota.
Da li ovaj manevar sa cenzusom govori o tome da se Vučić, možda, uplašio sopstvene apsolutne vlasti?
- Mislim da ne. Niko se toga dosad nije uplašio. Naprotiv. Plašio se samo da nema dovoljno vlasti i da je negde neko parče ostalo nepokriveno.
Ako sve ostane ovako kako je trenutno, možete li pretpostaviti na šta će ličiti budući parlament?
- On se neće mnogo razlikovati od ovog kakav je sada. I sada je postojala tiranija većine i stvaranje jednog netolerantnog duha unutar parlamenta gde su opozicioni polsanici dočekivani uvredama a rasprava pretvarana u lične obračune. Bez obzira na to ko bude ušao u parlament pored najjače stranke, ta manjina neće tamo imati lagodan boravak.
Da li je istina da se neki poslanici DS koji su protiv bojkota izdvajaju iz stranke i razgovaraju o eventualnim koalicijama sa drugim strankama koje hoće na izbore?
- Poslanički klub DS se na početku izjasnio protiv bojkota. Jer, ako su glavni problem mediji zašto onda ukidamo i poslednju mogućnost da se na javnom servisu na kome idu prenosi skupštinskih zasedanja čuje glas opozicije. Međutim, to se promenilo onoga trenutka kada je rukovodstvo DS-A odlučilo da pristupi Savezu za Srbiju gde se odluke donose konsenzusom, što znači da vas obavezuje solidarnost sa svakom članicom saveza. To je krnjenje sopstvenog suvereniteta. Naši poslanici su ostali dosledni u tom pogledu da je bojkot glupost, ali su organi stranke odlučili da se pristupi SZS-U i o bojkotu su odlučili oni koji i nisu u parlamentu. Samo će prepustiti prostor Šešelju, kao što smo mu ga jednom prepustili 1991. godine kada smo bojkotovali izbore.
Stalno se govori kako će režim da doaka sam sebi. Afera se nakupilo toliko da bi u normalnoj zemlji vlada pala odavno, bukte unutarstranački sukobi u SNS-A, ali se ne vidi da će vlast skoro pasti. Kako vi na to gledate?
- Može režim da se ljulja, ali ako ga neko ne gurne, on neće pasti sam od sebe. Međutim, morate ga gurnuti na legitiman način: glasovima u parlamentu ili mnogo masovnijim protestima. Poredak jeste u krizi. Pre svega zbog trajanja - birači su nestrpljivi, hteli bi da se nešto od tih silnih obećanja i ispuni, ali to ide sporo ili se ne događa i to izaziva nezadovoljstvo.
Ipak, kako tumačite gotovo fanatičnu podršku koju pauperizovani deo stanovništva pruža Vučiću, uprkos tome što i golim okom vidi da većina stvari ostaju upravo samo na obećanjima?
- Ništa ne traje duže od nade. Ona ima najveću izdržljivost. Ima jedna pesma istoričara Valtera Skota o Ciganinu pred vešalima u kojoj se kaže: „Na rastanku sa životom, osuđenik još se nada, srce grca mu strahotom al‘ ga nada opet svlada. Od svetiljke titrav zrak nada svetli svešću blagom i što gušći pada mrak ona blista jačom snagom!“
E, tu je poenta. U najgušćem mraku nada postaje snažnija.
“Nivo obrazovanja naše omladine danas je sigurno za pedeset odsto niži od onoga što je bilo pre pedeset godina. To je katastrofa”
“Može režim da se ljulja, ali ako ga neko ne gurne, on neće pasti sam od sebe. Me utim, morate ga gurnuti na legitiman način”